Драги брате,
Имаш суштински исправна размишљања, али хајде стави себе у ситуацију да си ти свештеник, да имаш породицу (обиље деце, као што је и ред за хришћане!) и кућу коју треба одржавати. Обрнимо мало причу, па погледајмо шта све верујући човек треба да учини да би се спасао – плаћање мале (заиста мале!) надокнаде свештенику/манастиру је минимални дар срца у односу на све оно што је потребно учинити на духовном плану. Да ли би ти лично могао данас да будеш лекар (врач, што бисмо рекли на старом словенском језику) нивоа светих без-сребрника и чудотвораца Козме и Дамјана? Ако је твој одговор „Да“, онда се одмах мани ове преписке и крени у свет, без торбе и резервне одеће, и усрдном молитвом чини добра дела.
С обзиром да сам ја у Цркви скоро све научио кроз личне духовне падове, могу ти рећи да сам све што питаш и ја питао (и осуђивао у души, па ни данас нисам ослобођен тога).
Боље је увек се окренути себи и питати се – Да ли сам ЈА учинио све што треба? Да ли ЈА живим живот у којем не бринем за храну и одевање?
Ако бисмо питали свете Оце, верујем да би им већи духовни болесник био онај који оцењује (осуђује) брата који се (на пример) преждерава, него онај који то и чини (превише једе).
Не замери и помени. Господ да нам дарује разумевање Његове свете науке.
