Бог помогао, брате!
Добра су питања, а одговора на таква питања би могло да буде свакаквих, од осуђујућих, преко теолошких, до оправдавајућих (навике, обичаји). Сматрам да припадници Цркве треба да буду искрени и тамо где „боли“, а поучни и негујући тамо где треба објаснити оно што народ не зна.
Моје речи узми само као мишљење још једног брата који се (као и ти) доста пута пита – зашто ово или оно? Ово што ћу рећи личиће на критику или чак осуду, иако ми није намера да осуђујем, али ми ЈЕСТЕ намера да кажем „Да“ ако је „Да“, као и „Не“ ако је „Не“. Нека буде на корист, а не на суд или осуду било коме.
Колико ја схватам, сасвим је свеједно да ли си свећу за живе ставио заједно са свећама за мртве (понегде и нема одвојених места), а одвајање је вероватно ствар личног одабира и осећаја оних који су у поједином храму одговорни за изградњу и организацију простора. Иако смо у Господу сви живи (духом), ипак нам се молитве за (биолошки) живе разликују од молитава за упокојене – то би био један од оправданих разлога за раздвајање.
Колико сам ја приметио, свештеници (повремено и то не сви) заиста предлажу да је боље новчано помоћи породицу упокојених него куповати цвеће и венце, али народу се не може забранити, па онда наше слабости (сујета најпре) доводе до масовног куповања великих количина цвећа које даје малу утеху ожалошћенима, али никакву стварну корист (чак буде и гордости у смислу „ко је донео највећи венац“).
Свако време носи своје бреме. То што видиш утапање духовних центара у савремени начин понашања (не само рекламе, има ту још много „бољих“ ствари) је бреме данашњице, иако је узрок увек исти – наше унутрашње страсти разних врста. Погледајмо мало оно што се некад звало „поклоничко путовање“, а што је тада био подвиг своје врсте, то се сада отворено зове „верски туризам“, и најчешће није увезано ни са каквим подвигом – чак напротив, повезано је са уживањима своје врсте (монашка трпеза, излет у природу око манастира, куповина религиозних предмета,…). А мало манастира данас може да буде заиста у миру са собом и са Богом управо због навале нас који бисмо да обилазимо светиње уместо да чинимо добро у свом дому и околини. Но, свако ко жели искрени однос може да у „својој клијети“, тј. сам за себе или са истомишљеницима учини стварни мањи или већи подвиг и да пружи пример другима. Управо јутрос (на Теодорову суботу) сам аутом, по солидној киши, обишао колону која је из Ср. Каменице пошла до ман. Хопово. Ја сам стигао удобно седећи за 20 минута, а они су у литији ходали узбрдо и низбрдо скоро 4 сата и стигли на свету Литургију. Причестили су се и они и ја, али питам се сада – ко се заиста причестио? Увек је мањина од мањине била свеснија, а свако бира где ће се „уденути“.
Наплаћивање крштења (а и сахрана и других прилика у крилу Цркве) је прилично добро формално уређено. Обично је потребно да породица покаже да је члан Цркве и на тај начин што уплаћује цркви годишњи „парохијал“ (који није исти у свим епархијама). Ако се то чини редовно, тада (по мом мишљењу) не би требало да се наплаћује светотајинско учешће свештеника у уобичајеним приликама (славе, венчања, крштења), а ако породица не уплаћује парохијал, а ипак позове свештеника на неки од ових догађаја (тј. иде у цркву на крштење), тада је у реду да се плати. Јер и свештеник је обичан човек, зар не (још није анђео који не потребује храну и одећу)? Колико год покушавали да будемо свети, један је Јован Крститељ, који је живео више од благодати Божије него од материјалне природе.
Ако сам нешто погрешио, молим ученије да ме исправе, јер је брату потребна поука, а и ја волим да знам.
Свако добро од Господа!
Милорад
