Бог нам добро дао!
Драга сестра Сања као да је психолог! Све лепо, са више страна, да човек има где да се удене. Хвала, сејо мила!
А ја ћу сад зилотски, јер изгледа да све више идем ка томе, али без намере да будем “капа”.
Не волим компромисе (иако нисам ослобођен од истих). То што нећу “искакати” из околине уопште није питање, како ја видим ову ствар. Питање је – шта ја дајем околини, па макар ме нико и не запазио. Замишљам моју мајку, одраслу у сасвим традиционалној породици, када је први пут била на плажи у купаћем костиму – мислила је да сви људи на плажи гледају баш у њу, иако је тамо било стотину сличних. И та нелагода је добра (са хришћанског и божијег становишта), јер нагони на размишљање о томе да ли да се остане у том стању. Но, када је “истрпила”, схватила је веома брзо да практично нико не гледа у њу и да може да буде сасвим “слободна”. И то је то – прешли смо линију преко које се нећемо никад вратити назад, јер смо је прогласили за норму, која је сасвим УР (“у реду”), и то веома брзо, за мање од пола сата. Задивљујуће!
“Ни милиметар мојих бедара другима (који нису мој муж, тј. жена)!”
Милорад