Pomaže Bog.
Meni duže vreme nije bio problem ici na plažu, niti sam u tome videla šta loše ako je u normalnom kupaćem. Tek kasnije sam shvatila sam da mi smeta. Vrlo je osvešćujuće kada gledate svoj posao, ne razmisljajući o drugima i sretnete bezobrazni pogled tako da je sasvim jasno sta misli, a ja ‘na izvolte’ (pa i u ‘normalnom’ kupaćem). Razmišljala sam -kako se usuđuje, zar ne vidi da sam sa momkom/muzem, cak sa bebom!?-. I tako se kao uvredim: pa kako tako, ne ni krišom nego bez ikakvih ustručavanja…ali nije da nisam znala gde sam dosla.
U suštini, dok sam ja sama htela da me gledaju, nije bio problem, e kad više nisam htela da me gledaju, tek sam onda shvatila koliko plaža u stvari i jeste na neki način ‘pijaca’ i da sam išla sa drugaricama kao mlađa znajući to i sa tim motivom, da me ko pogleda, da mi podigne ego.
Mi porodično pođemo na plazu, ali u manje mjesto gdje dolaze porodice, kad sezona vec završava, ranije ujuru, naravno kupaći koji pokriva i koji nema jarke boje, resice ili neka druga čuda koja privlače paznju nego što prostiji, kad se osuši preko haljinu…I bez sunčanja. Izležavanje na plaži i poziranje, okretanje, te da ne ostanu bele linije i to..bukvalno izazivanje a i poenta tolikog truda je da se obuće posle minić ili slično, da se privuče pažnja.
Pretpostavljam da ovakve stvari niste mozda ni uzimali u obzir vec razmisljali o nevinijoj varijanti kupanja i to, ali eto ako ima jos ko da je ko ja zaslepljen i ne vidi nista lose, da se nadje. 🙂
Tamara