Pomaže Bog.
Tu se radi o djeci a ne o odraslim osobama i mislim da je kažnjavanje za mlađe uzraste, pogotovo ako je kakvo udaranje, gdje dijete ne može da shvati pravilno ni riječima ni kakvom drugom kaznom jer još nije toliko svesno da sve poveže… Imam dvoje male djece i zaista je teško objasniti detetu nešto rečima kad je malo, pogotovo kad mora odmah da se reaguje, ali često i kad viknem i kad udarim posle razmišljam da li je to stvarno bilo potrebno.
Što se tiče ispravljanja supružnika i prijatelja, rodbine, mislim da tu nema mjesta našem razmišljanju, strategijama i slično. Kad god sam htjela da nešto popravim na taj način ili da nekom ‘planirano’ ili previše otvoreno skrenem pažnju to je samo u njima izazivalo reakciju suprotstavljanja, pa šta god da sam im pričala, pa i da je nebo plavo. S druge strane, kad čovek pazi na sebe i ne priča radi ispravljanja drugih nego neplanirano se počne neka tema, tu ponekad sasvim neočekivano dobijemo publiku. Čak iste one osobe od ranije slušaju pažljivo i ne omalovažavaju već primaju u razmatranje ono što se priča, zamisle se, jer je pristup spontan. Svakoj osobi je data slobodna volja, mi jesmo dužni da pričamo ali ako vidimo da će od toga biti koristi, a i onda kada smo već dosta poradili na sebi.
Šta se kod mene desilo? Pričanje suprugu da ne radi ovo ili ono kako treba iako mirnim tonom i nasamo samo je izazvalo reakciju suprotstavljanja, dodje do podizanja tona, grubljih riječi, onda se ja ogorčim na njega, on na mene, i radi gluposti (cigara, piće u toku posta, ogovaranja, hvalisavost, da li se treba pričešćivati ako ovo i ono) nama nestaje ono glavno, ljubav. S druge strane sa nijednom riječi o tome a uz molitvu za supružnika uviđam da je bolji. U kom smislu? Nije ostavio cigare i i dalje su tu neke stvari, ali vidim je mirniji, smireniji, kad dođe s liturgije radostan i slavi Boga, ima želju da obiđemo manastire, obraduje se djeci. To je bitnije, on onda ide na bolje iako u ovim opipljivijim stvarima nije ‘na mestu’, a Bog jedini očišćuje srca i jedini zna kakav je ko u suštini i kako da ga odatle dovede na pravi put, ne odjednom kako bismo mi htjeli, nego postepeno, svakoga spram njegove snage i volje.
To je moje iskustvo,
Svako dobro!