НАСЛОВНА » Одговор на: Misljenje – Neudate zene

Одговор на: Misljenje – Neudate zene

Форуми ГЛАВНИ ФОРУМ Misljenje – Neudate zene Одговор на: Misljenje – Neudate zene

#637

Бог помо!

Хтео бих да додам да је брак Тајна опредељеног појма, и конкретно, а због чињенице да се у њему излива „сазнање Божије“, да је човек створен да не буде у самоћи. И виде Бог да није добро да човек буде сам, зар не? Тајна се разуме у Онтолошким изливању помоћи човеку да он кроз сав свој живот разуме а као да живи са смислом у живот овог бесмисла. Зато је Тајна и послушање свим откривањима Откровења а у којима Творац човека образује да затим он разуме а како да га живи.

Самоћа, удаљеност од људи јесте духовна болест, што много касније и млада наука психологија то исто говори. И она исто види да је једна од почетних духовних (менталних) болести. Са неким разлогом човек се боји људи или пак са неким разлогом сматра да је изнад људи. У последњем је увек присутан конфликт! Ни прво ни друго ништа не ваља! У тај проблем може да се упадне само ако не живимо Црквом, или пак не разумемо њен језик а шта она нама свакодневно говори? Јер је она и наша учиниоцима у којој ми слушамо њена предавања или пак „бежимо са часова“.

Од овог последњег Србин много страда да зато све мање разуме овај живот! А нашим неепријатељиам који су на одлично поучили управо то треба.

Брак не постоји само ради прокреације него појмова полне Целине, о којој Златоусти говори, критикујући содомисте да они никада њу не могу да остваре. Тако и целину Цркве од појаве женског, Заједнице, у којој не може да се буде сам а тако ни тужан. Самоћа се проналази само изван Цркве и у непослушању њој. Самоћа није онтолошка категорија.

Самоћа у монаштву није самоћа него је брачништво у Христу, о чему на мноштво места у Светом Писму сазнајемо. Зато целибат у Цркви не постоји и он је јерес. Још више у јудаизму. Целибат је људска не оствареност. Јер од момента када је он уведен у цркву западног опредељења и социјалних установа које је она образовала тако је и нестала. Самоћа изван установа Цркве, најпре богослужбеног одсуства изван цркве, а монаха без испуњених својих завета,  јесте аномалија која нам доноси реалне духовне а и телесне боли.  То је промашен живот да је  и „грех“ а који га морфолошки описује.

Нежења или неудата данас је исто аномалија а која нам долази из господствујуће стихије овог века, која нам је помутила хришћанске вредности живота и реална очекивања у њему. Људи заиста превише очекују од овог кратког живота и њихови стандарди су прагматични а љубави нигде. Љубав не мери лепота и узимање, него оно што ми имамо у нама да дамо, и да нас то у расположењу наше душе и мисији Цркве у нама дубоко испуни. Сви су навикли да узимају а уопште не дају да тако не разумеју Псалмопевца, „блаженије је давати него ли узимати“.

оЉуба