Помаже Бог,
И ја сам имао велики благослов да упознам сестру Љубицу давне 2000те када сам јој послао приватну поруку у покушају да је утешим због смрти сина. Из неког разлога, моја порука јој је пријала и узвратила ми је дубоком захвалношћу. Следећег лета смо се, слава Богу, срели у Београду у мом стану. Како сам већ неколико дана био у Србији, мајци сам укратко описао познанстово (онлајн) са Љубицом, како јој се упокојио син и како је још нисам лично упознао.
Дошла је код нас, у црнини,и ја нисам могао да ишчекам да видим каква је то жена затрпана мукама свих врста које можете замислити а стално је радосна и не само то, него је њена радост толико заразна да лечи депресију … бар за тренутак.
После 10 минута имао сам осећај као да је знам цео живот, ја тек зашао у 30те а она жена средњих година били смо друг и другарица … или боље, брат и сестра … после неколико телефонских разговора и 10 минута дружења. То је за мене било ново искуство и, још увек, једино.
Док је причала о мукама свога сина и његовој смрти, приметио сам шок на лицу своје мајке … нисам укапирао о чему се ради али када је Љубица отишла … шокирана мајка ме пита … каква је то жена која о смрти сина прича са таквим миром и без сузе?
Тада сам схватио … моја смрт за моју мајку би била крај свих крајева , а тамо нека Љубица из Аустралије са, за моју мајку, несхватљивим миром прича о страдању и смрти детета. Рекао сам јој да је на делу видела веру правдника, подвижника о којима читамо у житијима светих. Рекао сам јој да за оног који има веру као зрно гоуршично, смрти нема и да са надом у милост Божију чека васкрсење мртвих, поновни сустрет са сином и живот будућег века. Рекао сам јој са је мајчинска молитва јача о нуклеарне бомбе … рекао сам свашта нешто али џаба. Љубица је за њу остала тајна.
Неколико година касније је упознала још једну моју “другарицу” од 70 и нешто година, и она сада у Царству Небеском, чији је син једнога дана отишао на посао и никада га више није видела. Остала је да живи у истој кући одбијајући да се пресели у нади да јој је син жив и да ће се вратити кући. И она је била сила. Селена се звала … помјаните и њу.
Можете замислити моју сироту мајку … шта све има тамо у тим Америкама … и с’ким се он тамо дружи…
Испричаћу вам још нешто … пре неку годину стојим у реду за нафору и сажаљам себе и судбину … све лађе потонуле… прилази ми жена … позната али нисам могао да се сетим одакле је знам … било ме је срамота и све време разговора сам контао ко је… и сконтао сам. Били смо у истој парохији пре него што се парохија тј. локални моћници, одметнуше у старокалендарце. Елем, питам је како су, а она рече да њена Тања више не може у цркву… збуњен се мислим … има две ћерке … једна три, четири а друга коју више… она примети моју збуњеност и рече… ти не знаш? Моја Тања има тумор на мозгу. Заледио сам се … питам колико има година… рече шест. Још ми рече , са, сада за мене, несхватљивим миром, да је њена Тања пре неки дан нацртала своје одељење али без ње. Мајка је пита, а где си ти … она одговори … ја идем…
Стоји гледам… шта рећи жени којој умире шестогодишње дете…
Неколико месеци касније, Тања се упокојила и ту сахранну, док сам жив, нећу заборавити. Мама Наташа је стајала као стена и тешила гомилу људи који нису могли да зауставе сузе… кад кажем гомилу… мислим на стотине.
Ето, те три жене су ми на делу показале веру… када ми потону лађе помислим на њих па се постидим.
Матушку Славицу нисам имао благослов да упознам али зато могу да се молим за њу и верујем да ћемо се у Онај Дан сви наћи тамо где нема болести, туге и уздисања …
Амин Боже дај.
Иво