Хвала Вам пуно на јављању, јако ми значи да бар са неким разменим мишљења на ову тему. Покушала сам са родбином да разговарам, али сви као разумеју, а на крају стигнемо до тога да ми не поштујемо оца, а нико се не пита како издржавамо. Од кад је мама умрла, немамо ни са ким да поделимо оно што пролазимо. Хвала Вам још једном што сте издвојили време. Жао ми је и Вас и Ваше деце, јер разумем кроз шта пролазите. Мислим да нико није крив, па ни Ви. Једноставно, осећам се као у лавиринту. Било је много разговора, он је лабилан човек, пре свега мисли на себе, сестра је малолетна још увек и због тога смо са њом, јер он лоше утиче на дете, да нисмо ми не би имала све оно што је нормално за сваког тинејџера. Мислим на материјалне ствари, али и на дужности родитеља које обављамо ја и сестра, јер се отац понаша као да је његово дете ту да би се проћаскало и да нема потребе. Да не говоримо о подршци и уточишту, које јој је потребно након смрти мајке. Хвала Богу, па је јако везана за мене од малена, па се надам да ћу моћи као и до сада да будем ту за њу. Све ово не пада ми тешко, његово присуство ми је најтеже, као со на рану. Сигурно није нормално ово моје осећање, не знам како да превазиђем то. Желим свима који пролазе тешкоће какве год биле, да верујемо да је Бог уз нас, и да не губимо веру. Хвала Вам на саветима и одговору. Искрено желим Вама и Вашој деци да будете, живи и здрави и срећни. Ви сте свесни, а Ваш супруг и мој отац, вероватно да нису свесни својих дела и мисли, верујем да је тешко бити у њиховим главама.
