Бог ти добро дао, Александре!
Изгледа ми да имаш две „врсте“ осећања, различитих међу собом (али не и спупротних, јер оба воде ка спасењу душе и тела). И колико видим оба произилазе из Љубави према Господу Богу.
Имам сада у виду писмо светог Апостола Павла послатог Цркви у Филипима, а од Бога намењеног и мени и теби:
„… молим од Бога да ваша ЉУБАВ све више и више обилује у СПОЗНАЊУ и сваком ОСЕЋАЊУ, да можете испитивати шта је боље, да бисте за дан Христов били чисти и без спотицања…“.
Љубав као спознаја! Размисли, не-било-ти-заповеђено, која од твојих љубави је у овом времену Христоликија: служење породици или обитавање у дугим молитвама. Под овим првим мислим на благослове које имаш сада (посао, жена, дете и „проблеме“ везане за то) а под овим другим – благослове које би можда имао ако би био искушеник, па и монах. Кад кажем „можда“, мислим на то да је могуће да би, по добијању женине сагласности да се замонашиш, ти ушао у „монашке воде“ које би ти биле „воде“ гриже савести уместо смирене „воде“ благослова Божијег.
Пожртвовање, које помињеш, можда јесте уска стаза којом ти ваља САДА ићи, а у будућности, пар деценија од данас … Бог Свети зна.
И за крај, побожни брате мој, саосећам са тобом и хтењем које имаш; и сâм сам то искусио, али после разговора са једним јеромонахом (сада је владика) и после пар питања која ми је поставио, одлучих да останем „у свету“. Тешка и непријатна одлука. Да ли се кајем? Наравно да не, исто бих урадио да се поново питам. А да је тешко, тешко је.
У Христу, брат твој,
Тома