Драга сестро,
Нема шта много да се дода овоме што ти сестра Љиља саветује … можда то да се ти налазиш у врзином колу својих мисли или у амбијенту који те убија а у исто време ти даје црну утеху па ти је тешко да се помериш.
Та борба није лака … али уз мало дисциплине и Божју помоћ победа је сигурна. Не можеш да штеташ са децом по граду? Зато можеш сто, двеста метара испред куће. Па следећи дан стопедесет, двестапедесет. Када направиш и мали напредак, радуј се и нека те то мотивише да сутра учиниш исто. Увек пореди себе са собом од јуче а никад са другима. Радуј се и захваљуј Богу и за најмањи напредак.
Мораш себе да натераш да изађеш из своје главе … из амбијента куће где је све црно. Иде пролеће … радуј се сунцу, прошетај мало и седи на клупу и осунчај кожу. Сунце у пролеће милује тело и радује душу.
Исто тако … натерај себе да упалиш усисивач, да скуваш нешто … сваки дан .. по мало. Онда погледај уназад и упореди шта си све урадила прошлога дана у односу на предпрошли … и радуј се. То нека те мотивише за сутрашњи дан.
Ту промену ће приметити и твоји укућани врло брзо. За неко време … можда и за годину … моћи ћеш са децом и по граду.
Мало дисциплине и молитва Богу … чуда чине.
Борба против црних мисли у црном амбијенту је гурање камена узбрдо … изађи из куће што чешће можеш, чак иако је на пола сата. И послушај сестру Љиљу … анксиолитици су прва фаза на путу ка слободи од црнила. Они помажу да човек ојача ментално а после је све лакше.
Свако ти добро од Господа желим,
Иво
