Dragi brate Ivo, hvala ti sto sa nama delis odusevljenje sveim recima i radost.
Uvek je dobro ljude, svesne svoje slabosti i ranjivosti, zauzete a cesto i obuzete radom, kako bi obezbedili sigurnost i manju neizvesnost, podsetiti na znacaj molitve. Zadobijanjem blagodati Bozje dobijamo vise nego sto bez nje najvecim svojim trudom mozemo postici.
Ne prodje dan da se dragome Bogu ne zahvalim za sve sto mi je dao i ne pomolim da da mir, ljubav i blagostanje nasoj porodici.
„Puno molimo, a potom sa njima razgovaramo“.
Zelim da skrenem paznju da otac savetuje da deci sto manje govorimo, ali da treba sa njima da razgovaramo. Razlika je ogromna.
Bog nam je dao reci da bi se razumeli, razumevanje vodi ljubavi i zajednistvu. Problem je samo ako reci ne ishode iz Reci vec iz greha (pogresnog razmisljanja i ponasanja) roditelja. Zato, kao roditelji, prvo molitvom i ispravnim zivotom treba da steknemo blagodat Bozju, pa ce onda reci biti korisne. Bez Boga koji je ljubav i razum, reci ne donose razumevanje i ljubav vec udaljavanje, raspad zajednice i propast njenih clanova.
Decu (a i sebe) od malena treba osvesti da imaju pravo na slobodnu volju, a samim tim i odgovornost za posledice svog ponasanja. Dok uce da hodaju kazi im da nisi iza njih i da sami paze da ne padnu i za sta ce da se uhvate ako padaju. Detetu moras ukazati poverenje. Potpuno isto kao sto je Bog nama dao slobodnu volju.
Decu nikad ne iskljucuj iz zajednice i lisavaj zivotnih radosti. Ako ja usisavam ono brise prasinu. Ako ja mesim i ono mesi… Kroz rad, dete stice radne navike i disciplinu, ali i uci da je sposobno da se snadje u svakoj situaciji. Neosposobljeno dete se plasi zivota i razvija lenjost. Oba su odlicna prilika lukavom da ga zgrabi.
Radost je ono sto ostane posle rada, radost nisu stvari ni sujeta. Pruzite radost svojoj deci.
Roditelji svesni svoje nejakosti cesto misle da mogu da izvedu samo jedno dete ba put. Realno to nije tacno i stvara mnogo problema.
Na dete se usmerava sva ljubav, ali i sva briga i strah (patoloska ljubav).
Veca je sansa da vise clanova porodice primeti kad neko ima problem ili krece stranputicom.
Roditelji su zauzeti, briga je rasporedjena a ljubav neuporedivo veca kad imas bracu i sestre.
Deca su ukljucena u rad, a i dokolica kad je ima je uvek u zajednici, lukavi ne nalazi priliku. Dete brzo shvati da ga hirovi kostaju odbacivanja od brace i sestara, pa brzo sredi svoje ponasanje na dobrobit svih, sto ce mu biti potrebno i van porodice.
Jedince lako shvati da je glavno, da od njega sve zavisi, da je monopolista i moze da se ponasa kao glavnije od roditelja. Da to vodi u propast sazna kasnije.
Roditelj ne sme biti iskljuciv. To je dobro i to mora tako. Ne, ne mora bas tako. Zive i ljudi koji nemaju fakultet (iako on deluje kao sigurnost koju roditelji zele deci),.. Roditelj treba da bude spreman na to da na kraju dete treba da donosi vazne odluke o svom zivotu. On mora da insistira da to bude u pravom kvadrantu koordinatnog sistema, onom gde su i x i y osa pozitivne, a to nikad nije jedna tacka vec beskonaca prostor, razdvojen od negativnosti. Iskljucivost vodi tome da dete sustinski ne bude deo porodicne zajednice i postane, tako izdvojeno, kao mladunce odbojeno od krda koje je lak plen.
Savetovanje nasuprot razgovoru:
Iako roditelj misli da savete deci daje iz ljubavi i najbolje namere, saveti cesto ne ishode iz nje vec iz straha i brige koji nisu od Boga.
Razgovor je odlicna prilika da saznas o cemu i kako tvoje dete mislu, cemu tezi, sta ga brine. Pa cak i svevidecem Bogu se na ispovesti obracamo recima. Jako je bitno da roditelj neposredno od deteta sazna sve gore pomenuto, a ne da nagadja i smara. Razgovor se najcesce desi spontano u toku vremena koje porodica provodi zajedno. Nikad ni na koji nacin roditelj ne sme da omrzne detetu razgovor i navede ga na odluku da se ubuduce zatvori ka roditelju. Dete mora da zna da sta god da uradi uvek moze da kaze roditelju. Da nece biti ponizeno vec podrzano i posavetovano. Roditelj detetu iznosi svoje argumentovano misljenje i ljubav, a detetu prepusta da odluci. Roditelj moze mnogo pametnih stvari da nauci od svoje dece.
Mislim da ne smemo bukvalno shvatiti oca Porfirija, jer bi to znacicilo da ga nismo shvatili. Reci i razgovor su na korist samo treba da ishode iz milosti Bozje, za sta je molitva jako bitna, ali ni reci ne treba da izostanu.
Nije nam slucajno Bog svog Sina darivao rodjenjem i to u bracnoj zajednici, cime je ovu zajednicu uvecao i kvalitativno unapredio u porodicu i ojacao. U porodici se ucimo zajednistvu i ljubavi, koju kasnije sirimo na sve ljude kako bi uspeli da volimo Boga.
Nama, slabim ljudima, zajednica omogucava spasenje i spasava nas od propasti. Ali da grupa ljudi nebi bila skup vec zajednica neophodno je stalno prisustvo Bozje blagodati i zivot u molitvi i po Bozjim zakonima.
Nadam se da su ovolike reci na dobro.
Pozdrav svima. Ljilja
