Бог ти добро дао, Милоше!
Бог са свима нама!
Мислим да, Милоше, могу да се поистоветим са твојим “случајем”.
Имам колегу са којим повремено идем на подужа путовања,
и који има тај дар благоглагољивости. 🙂 Осетио је да је са моје стране
и вољен, и прихваћен, и потпуно се опустио. И не престаје да прича.
Никада. Осим кад спава а то је ретко. 🙂 Мислио сам да само мени то смета,
али су онда остале колегинице изрекле оно што (и) ја осећам.
Већина речи су пошалице, доживљаји из прошлости (блиске и далеке),
техничка решења која је он спровео у својој кући, стари и нови вицеви …
Шта чинити у присуству такве особе? А не може се побећи из аута! 🙂
За сада се водим речима светог апостола Павла о трпљењу штете и неправде
(1. Кор. VI поглавље), и добро ми иде, Богу хвала.
Шта даље чинити, не знам, нисам паметан (ништа ново! 😉 ).
Тома