Поштовани Светосавци,
још једном хвала на труду. Добио сам одговор који сам чекао. О. Рафаило је на предавању у Теслићу дао одговор на питање које је поставио један присутни господин: „Да ли је СПЦ морала да призна аутокефалност МПЦ? И чему то води?“. Отац је одговорио да су се тим питањем бавили наши оци на заседању Сабора и да одлуке треба оставити њима. Додао је и да сабрања Синода нису као сабрања овог света (на која смо навикли) и да њима управља Дух Свети. Најбоље је и најправилније прихватати одлуке Светог Синода и заједно са Црквом градити мир и користити могућност литургијског сабрања на путу ка спасењу и Царству небеском. Парафразирао сам очеве речи, али у суштини то је то. Кога занима нека нађе „2022 05 27 Предавање о. Рафаила у храму Свете Тројице у Теслићу“ на јутубу, па пред крај. Рекао је отац мало више него што сам овде написао. Слично је одговорио и на предавању „2022 06 14 ДУХОВНИ РАЗГОВОРИ – о. Рафаило у Цркви св. Василија у Линцу“ (исто пред крај). Ја у о. Рафаила и у његову од срца добру намеру и савет не сумњам.
Слушајући оца, онако, између редова, схватио сам да треба бити веран у малом. Да треба бити постојан у таквој вери. Чак су и светитељи задржавали такву веру до краја живота. То је та такозвана нишчета. „Ђе чеш?“, пита отац. „Не можеш ништа!“, у преводу, можеш само да се нервираш и саблажњаваш ближње. Овако треба да буде. И свако треба да истрпи што му је дато да истрпи.
У наставку поста изнећу и своје мишљење које има очигледне вишкове у односу на мишљење уваженог оца. Да не испадне да сам покренуо тему и остао без икаквог закључка. Одавде се слободно оградите.
За разлику од о. Рафаила, ја нисам ни свет, ни освећен, ни просвећен. Још ме зеза катихеза. Раштелована ми епиклеза. Немам духовника, а питање је и када ћу и да ли ћу да се укључим у Литургијски живот Цркве…
Опит да неко доноси одлуке у моје име, а које морам да прихватим и не могу ништа, имам у области световне власти. Пун ми је Вучић оног Александра. Нек је и он жив и здрав и нека ради свој посао. Овде још и могу да видим потенцијал у немоћи. Такође, имам и опит да се не треба бунити против нечега што нећеш док не знаш шта хоћеш (бар отприлике), јер онда дође још гори усуд од оног којег ниси хтео.
Патријарха Порфирија сам слушао и пратио и пре устоличења. Кад је устоличен на место патријарха било ми је веома драго. Човек држећи, елоквентан, не одступа од предања, говори јасно и прецизно. Од њега сам очекивао да ће да нас ојача, а не ослаби. Тада нисам знао да је целивао руке папи, нити да његово опредељење да буде Србин, али пре свега хришћанин, може да доведе до оволиког застрањивања.
Одем на сајт СПЦ. Одличан сајт са пуно материјала у секцији „/вера“, с тим што није омогућено бирање и преглед тема него морају да се нађу преко спољхих претраживача. У средини менија (као да је најважнија) налази се и секција „ХРИШЋАНСКИ СВЕТ“ са ознаком у адреси „/живот“. Чак и да је потребно да православни информатор (реч, порука, поука) садржи тако нешто, примереније би било да се секција зове „САТАНИЗАМ“ са ознаком у адреси „/смрт“. Погледајте и сами. Још ономад кад је претходни патријарх Иринеј ишао у Америку у посету на истом сајту објављен је и извештај о посети. Човек ишао у стејт департмент и код неког јеврејског тајкуна милионера. Ја помислио да видим где је ишао, које светиње је обишао, којим свецима се поклонио, да ли му се верни народ обрадовао, да ли је некоме помогао… Кад оно цврц, бизмис из бизмис, још им није нимало непријатно да објаве онако нешто. Има ли кога да буде срамота? Јел иде пастир код вукова или да oбилази своје овце? Још тад сам се забринуо. И што је био готов да уради онај, урадио је овај…
Македонци јесу добри. Али добри су и Тибетанци. То што је неко добар не значи ништа. Не замерам им што неће да буду Срби. Ни мени није било драго што сам Србин док сам глодао сопствену душу у разочарењу што смо људи а живимо као стока. Какви су само све испливали, нељуди, бескичмењаци, а Срби. Био сам разочаран и малодушан, а онда сам открио Православље. Косовски мит престао је да буде мит, постао је и мој завет (у малом). Сад ми је некако све драже што сам Србин. Не обазирем се на речи оних што хоће да докажу да су Срби старији од амеба, нити на расколничке групе. Није ми циљ да овде покушавам да надахнем некога, јер пишем из чистог незадовољства и противљења али ко зна, зна.. Косовски завет и Богом надахнуто дело Светог Саве пореде се са старозаветним преласком кроз Црвено море. Ромејско царство је пропало, а са њим и све приме, секунде и терце. Исти Господ чувао нас је до Тита. По налогу истих оних који сада инсистирају на аутокефалији МПЦ Тито македонском ентитету даје територију, институције и гомилу презимена. Тако их је Тито крстио, како су му наредили. Више од тога није могао да им да. Док се све српско уништавало и сатирало, све македонско се зачињало и охрабривало. Сад имамо ситуацију да је лакше вратити вери педера него Македонца. Педеру лепо објасниш да га не мрзиш, већ да га волиш. Лепо му пренесеш да истинског живота нема ван Цркве и Господа и да први корак у Цркви јесте да сам себе и све своје ближње Христу Богу предаш. Због греха прародитеља човек без Бога је нула, а човек-педер је минус. Како можеш да сам себе предаш Богу, а да си убеђен да је он погрешио још кад те стварао и да држиш то своје? Не може то. А шта рећи Македонцу? Цркве из доба Немањића су још увек ту, али су српски попови прогањани чак и после 90их. Вера није угашена, имамо аутобус верника. Ставили МПЦ плочице на објекте и чекају благодат. Срамота из 1959. и раскол из 1967. нису заборављени и не може нико да решава раскол „помирењем“, нити да постиже јединство дељењем. То је кретенски и то нам се управо сервира.
Ко сте Ви господине Порфирије? Ко сте ви господо епископи из Синода, па да дајете оно што није ваше? Ко вам је дао за право да Језавењин накот крштавате и изједначавате са Мајком Божијом? Могу ја без проблема да се повинујем Вашој вољи, могу и да будем луд ако треба, али ако нас водите, водите нас као људе. Доста сте нас котрљали као балегу. Објасните!!! Да вас јебу и Сцила и Хардиба!