Draga Marina, draga Ljubice, drage sestre u Hristu,
izvinite sto se ubacujem opet, ali procitala sam ovaj clanak pazljivo i slazem se, hriscanski je trpeti i pomagati, i drago mi je da se ovaj bracni par izborio za svoju srecu, i divim se ovoj hrabroj i snaznoj zeni, snaznoj u veri pre svega.
Ali postoje i neke jasno recene stvari, postoje neke obaveze koje u braku moramo da obavljamo. Sta ako muz te obaveze nece da obavlja 5, 10 ili 15 godina, na primer, nece da trazi posao i da privredjuje, nece da radi nista po kuci od muskih poslova, nece da proovodi vreme s decom itd.? Koliko onda treba trpeti i da li je onda na nama taj izbor, da zrtvujemo kvalitet decijeg zivota zarad pomoci muzu? Imamo li prava da ugrozimo decu, kao majke?
Meni se cini da nemamo.
Borim se u braku vec 20 godina, i ne uspevam da mom muzu bude bolje. Neke stvari ne mogu da poboljsam, jer sam ja sama sa sobom lose, ali sve sto mogu, ja radim i cinim, ali nema nikakvih ni rezultata ni odgovora. I sada su deca porasla i progovorila, i sada imam dva odrasla mlada bica koji mi jasno govore da njima takav otac samo nanosi patnju, i da ih blokira, nervira itd.
I kako dalje? Sta uraditi kad bracni drug nece da ide na terpiju, u crkvu, kod bracnog savetnika, ma nigde… Sta uraditi kad ne prihvata nijednu sugestiju, i na svaki ozbiljan razgovor krene da pokazuje silne znake (nepostojecih) bolesti, pa dok se ja oko njega bavim, vodim ga po lekarima, sikiram se, svaki put poverujem da je stvarno bolestan, za to vreme se situacija smiri, i meni treba ponovo mnogo vremena da pokrenem temu…
Sta uraditi?
Ja pitam zbog dece, jer nisam sposobna da sebe promenim, a jasno mi je da time deci nanosim stetu. Mislim da je to najveci greh, mnogo veci od razvoda ili bilo kakve svadje ili raskidanja veze… Deca su to, nevina, cista, koju smo duzni da stitimo celog zivota…
Izvinite jos jednom. Eto, to je iz mog iskustva. Valjda ce mi Bog dati snage da sve ovo izdrzim i da pronadjem neki put, put kojim bih izvela decu na svetlost iz ovog mracnog zivota.
