Draga sestro Ljubice,
hvala ti sto si otvorila dusu i sto imas u nas poverenja, i sto si tako hrabra i jaka. Bojim se da muz nije sposoban da te prati, i znam da bismo trebali da sve dozivljavamo kao iskusenje i da se borimo i hrabrije i jace, i znam da bi trebalo da pre svega volimo i stitimo i prastamo. Ali i kod tebe, a i kod mene (slicna situacija, samo 20 godina braka) trpe nasa deca. Verujem da je potreba da zastitimo decu nesto najvaznije i najvece i da ce Bog oprostiti ako nekada napustimo svoje muzeve jer je to bolje za nasu decu. A bojim se da je tako bolje.
Ja nemam snage vec godinama da ostavim muza, jer njega nema ko da izdrzava, jer sam ja mentalno bolesna, i ja sada vidim posledice na svojoj deci. Greh koji sam napravila time sto nisam decu zastitila od takvog oca je neoprostiv. I ja moram s tim da zivim, i s radoscu cekam kaznu za sebe, ali me dusa (ako je imam) boli sto sam toliko zlo nanela svojoj deci.
Sad ce, dace Bog, doci nova bebica i imaces dosta posla oko nje, ali za par godina ce krenuti sve one muke, znas vec sta te ceka, sa decijim odrastanjem vrticima, pa drugo dete u skoli, pa posao koji radis, pa novcani problemi, i tvoje zdravlje ce se dodatno pogorsavati, a ti trebas deci zdrava. Trebas i sebi, trebas i Bogu, i prijateljima, ali cini mi se da ce sve to biti mnogo teze ako se tvoj muz ne promeni (a za to skoro da nema sansi, odrasli ljudi se veoma tesko sustinski menjaju) ili ako ga jednostavno ne ostavis.
Izvini na ovoj surovosti i svima se izvinjavam, ali ja pisem kao majka dvoje odrasle dece koja su ostecena, ponekad vidno nesrecna, i koja mi jasno govore sta zameraju, i ocu i meni. Deca su zrtve. Moramo njih da stitimo.
Nekako smo mi kao na brodu koji plovi okeanom, a nasi muzevi su bili kapetani, ali su onda odjednom napustili kapetansko mesto i otisli da dremaju. I sad mi, majke, treba da upravljamo tim brodom. Cilj je da brod ne potone i da decu prevezemo na sigurno mesto. Ako nam muzevi ometaju put, buse nam brod, ako nam smetaju da upravljamo brodom, onda ce nam se i deca podaviti. Za nas nije toliko vazno, ali za njih… Nadam se da me razumes…
U nadi da te nisam povredila i uz veliko izvinjenje svima, i uz molitve Bogu da mi oprosti na ovim mislima, ako su gresne, a bojim se da su mi sve misli gresne, ja te puno pozdravljam i zelim ti da smireno nadjes resenje i da smireno nastavis dalje, hrabro kao i do sada!
Pozdravljam te i grlim puno, s ljubavlju i postovanjem!