Драга Љиља
Потпуно си у праву. Био сам емпатичан мушкарац, који је волео да слуша жене да их разуме. Тиме сам постао наиван и превише сам веровао у добром у свим женама. Нажалост моја супруга је то искористила, тј. тачно је знала колико може да ме провоцира. Био сам у ствари као нека играчка. Мислио сам ако дајем добро, враћа ми се добро. Нажалост није било тако.
Што се Србије тиче, свестан сам тога. Тужно је. Ја сам одрастао у Аустрији и учио да поштујем жене. Она је одрасла током рата, па наравно да је и траума из тог времена утицала на њен начин решења конфликта. Као што сам рекао, могу да живим са разводом, али не могу да живим са лажем да сам тукао жену. Пун сам греха и спреман сам да признам сваки грех, али таква лаж може да уништи живот. Која жена ће да узме мушкарца за којег се прича да је тукао жену? То је клевета.
И даље мислим да је најружнија истина лепша од најлепше лажи. То је нажалост културна разлика између Србије и Аустрије. У Аустрији се изговори најружну истину где се у Србији чува такозвана ”бела лаж” да се чува образ или слично. Не постоји ни бела ни црна лаж, само истина и лаж. Бол не промени суштину, још увек волим Србију и жене. Сви морамо да радимо на себи, као особе и као земље.
С нама Бог
Михаел