Здраво драги брате Ненаде!
Данашњи „Северни“ Македонци јесу делимично директни потомци античких Македонаца. Ти стари Македонци припадају корпусу староседелаца Хума (Хлм- најстарије име Балкана), Пелазгима, одн. Пеластима, чијег смо порекла и ми из других племена. Ако неко у то сумња – престоница старе Македоније се звала Пела. Ти људи нису били никакви Грци, за себе су тврдили да воде порекло од Херакла. Грчка прича се појављује са Александром Првим, који је од Грка добио надимак ,,Филхелен“, што ће рећи ,,Љубитељ Грка“, и он је успео да на лицу места ,,докаже“ своје порекло из града Арга и тиме добио право учешћа на текућој олимпијади, па је чак и освојио прво место у једној од трка (да л’на 1-2 стадија под оклопом – не сећам се). Његови наследници све брже и брже уводе грчки језик, културу и стил живота међу племством, једино остављају стари систем монархије. Под Филипом Другим врше реформу војске и остало је већ познато. Интересантно је да су за ширење грчке културе Медитераном и Блиским Истоком заслужнији Александар Велики и Дијадохи, него сами Грци.
Поштени старогрчки хроничари јасно праве разлику између Грка и Македонаца.
Убрзајмо мало до ХХ века. На турским пописима око 1900., Срби чине 85-95% популације регије, њих око милион. Грка има мање него Јевреја у неким местима. Међутим, у Грчко-турском рату двадесетих година, који Грчка губи, становништво Мале Азије бива протерано, побијено или поробљено. Како се ко провукао. Грци не знају шта да раде са избеглицама, наступа и глад и долазе на идеју да половину Срба из егејске Македоније протерају ка Битољу. Вероватно је томе допринела и чињеница да је Југославија подржала Турску у том рату. Тако се и десило. Питање Срба (и Бугара и Јевреја) у Грчкој завршавају грчки комунисти (подржани од стране Енглеза, као и увек) хладнокрвним геноцидом током ратних 40-их.
Тако да Македонци, на неки начин, имају права на своје тврдње, иако су они махом Дарданци. То што део њих прави кичерај од тога – праве кичерај и од Православља и свега осталог.
Њиховом ,,расрбљивању“ кумовала је много и тајкунско-југословенска политика за време Краљевине, а титоистичко преименовање после рата избегао је један једини човек у Македонији, пореклом са Галипоља, Лазар Лазаревић, који се деценијама судио са државом и победио. Упркос томе, његов син је Лазаров. Утицај Бугарске, Албаније, Грчке и западњачких обавештајних служби је невероватан на том простору. Ту имамо реалност са којом се суочавају и Руси у Украјини данас – велика број тих људи, посебно раних средњих година и млађих се уопште не осећају као Срби. Томе кумују и полтрони и издајници у нашим институцијама, који и дан-данас издају ,,Правопис српско-хрватског језика“ и одбијају да македонски и бугарски назову својим правим именима – старим дијалектима српског језика. Дрво без корена не може да остане усправно током олује. Зато пролазе како пролазе.
Што се Цркве тиче, ту је ситуација другачија. Црква и држава су одвојене, према томе нема никаквих препрека, нити разлога за промене. Али стуб Србства јесте управо наша Црква и зато – сви ударају на њу. Она нас је одржала под Турцима и Аустријанцима и Бугарима и свим завојевачима и окупаторима. То МИ6, ЦИА, МОСАД и остали савршено добро знају. Зато се ова прича око Македоније и Црне Горе неће завршити никад, осим ако се народ не уразуми једном за свагда. Или врх СПЦ не изда.
Како да решимо проблем?
Можемо само да неуморно трубимо и да се молимо. Толико је до нас. Не бих да звучим дефетистички, али нисмо ни своје двориште очистили, а бринемо се за македонско и црногорско…
Наопако све радимо. Ако се, уопште, нечег и прихватимо…