Драга сестро Слободанка,
ово није конкретна помоћ, више мали подсетник.
Не одбацује те Бог, напротив: ,,Ја којега љубим онога и карам и поучавам страдањем многим“. Није питање откуд и како, него зашто – шта Бог жели да нам поручи. Проучи своје стање. Праведни Јов чак није ништа згрешио – али је из болести и страдања својих изашао још јачи него што је био, а и другима је на корист био (ево и нама је, све до данас).
Кажеш да си депресивна. Чему туга, кад је Бог већ победио, а и ми с Њим? Можда ти недостају пријатељи или превише радиш, уморна си и усамљена? Како усамљена, кад је Бог увек с тобом? Ни телефон ти не треба да га позовеш. Брак, деца, пријатељи, родбина- све је то паучина међуљудских односа. Једини је Бог Стуб Ослонца свима. Не предлажем удаљавање од људи и свега – далеко од тога. То је за монахе. Само се мало опусти и предај себе и њих у руке Божије. ,,Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“ – уз помоћ Пресвете Богородице и свих Светих, позивају нас свештеници на Св. Литургији. Опусти се, дакле. Неће проблеми магично нестати, али сагледај их из другачије перспективе. Тежак посао – прилика да неком олакшам терет. Напорни укућани – вежба за смирење и кроткост. Болести – тренинг трпљења. Немоћ – начин да неко други стекне који венац преко мене. И активирај мало своју породицу: шта сад – само ти да добијаш све награде од Бога, а они сутра прекоре?
Не заборави да свако семе у земљи умре, да би из њега никло жито, дрво или цвет. Тако знај и да су наши ,,порази“ само увертира у још веће победе. Јер ,,ниједан врабац не може пасти на земљу“ без бриге Божије о свој творевини. И ми смо врапци Његови, певајући у трњаку живимо. Стога одби депресију (страх + туга = бриге) и пређи у контра-напад надом (т.ј. поверењем у Бога и Божији промисао). Нада јача смирењем и молитвом, а смирење и молитва јачају надом. Звучи супер, зар не?
Нажалост, умем само да философирам, да тешим слабо.
Но, Бог је с тобом, а и молитве нас овде са Светосавља.
