Драги брате,
мислиш да си превише добар за овај свет? Зато је Бог допустио да паднеш у страшљивост, да видиш да ниси. Да јеси – чега би се плашио? Ко сигурно иде у Рај, тај се ничега не боји, јер је Христос већ са њим. Нека ти пример буде св. Сисоје Велики, који је и на самрти молио анђеле да га оставе још мало у животу, јер је сматрао да ,,тек што је почео мало да се каје“.
Није грех отићи и живети неко време у манастиру, чак и ако тај неко није искушеник, т.ј. кандидат за монаштво. Пријави се локалном свештенику, или отиди у манастир који ти се свиђа и њих директно питај да проведеш код њих викенд, недељу-две, годину – колико год хоћеш. Јер док ниси сигуран да ли си за брак или монаштво – ниси ни за једно, ни за друго.
А за прво… Језичарењем се не треба бавити. Ни Христос то није радио, а нападали су га онолико. Додуше, Он је грмео у одбрану Бога, људи и Вере. Тако и ти. Научи се, можда и натерај да увек браниш друге (који су у праву), а не да се трудиш да просто побеђујеш саговорнике, па ће ти Бог сам отворити уста, те ћеш схватити да је Он тај који даје силу и снагу за таква дела, а да то не проистиче из нас самих. Тако нас чува од гордости. Јер препирање са другима из било ког разлога, а без страха Божијег, храни директно сујету, ту велику капију гордости.
Ако си на добром путу, само веруј у Божију помоћ и страх ће нетрагом нестати. Полако, не секирај се. За све треба време.
