Bog ti pomogao, sestro Dijana!
Da li će brak uspeti ili neće ne zavisi ni od čega drugog do nastrojenja supružnika. Ako je tvoj cilj da budeš dobra žena i dobra majka i na tome neumorno radiš ma šta god se desilo, a i tvoj budući muž ima isti pogled (samo u muškom smislu) – vaš brak će biti uspešan. Šta je to biti dobar supružnik i roditelj – opširna je tema.
Što se sina tvog verenika tiče: on će uvek biti deo njegovog života i, s obzirom da u braku sve delite, dakle ceo život – i tvog. Sviđalo se to tebi ili ne. A imaće i ista prava kao i sutra vaša deca. Možda ti ne želiš da ga gajiš, ali ti to sledi svakako. Jer doći će škola, ekskurzije, treninzi, fakultet, moraće i otac da učestvuje. Potom, ako ste normalni ljudi, imaće i polubraću i polusestre sa kojima će se družiti i odrastati. I tako dalje. U sve to ćeš morati da budeš uključena na neki način, bilo preko svog muža, bilo preko dece.
E, sad. To nije ništa strašno. Dete k’o dete – što više, to bolje. No razmisli dobro možeš li sve to da podneseš sa smirenjem. Nije to samo da kupiš jednu čokoladu više o praznicima i rešen problem s’ tvoje strane.
Ima još jedna stvar koju bih istakao, a to nije toliko tvoja greška, koliko se pogrešan sistem odomaćio kod nas. Deca nisu obaveza, nego mi imamo obaveze prema njima. Oni su živi ljudi, sa svojim shvatanjima i težnjama i imamo određen dug prema svakome od njih, nebitno čija su biološki. Odnos prema njima ne sme da bude kao prema stoci: ,,nahranio sam i problem završen“. Pa čak ni prema životinjama ne treba tako postupati. Jeste, postoji realan problem podmirivanja fizičkih i socijalnih potreba deteta i to nije lako, nikad nije ni bilo, niti će ikad biti, ali je mnogo važnije ono čime hranimo detinje duše. Na ovo poslednje smo bezuslovno prizvani svi. Tim pre će to pogoditi tebe, jer će dečko biti deo tvoje proširene porodice.
Nemoj ovo poslednje da shvatiš kao neko ,,popovanje“, više upozorenje da u realnosti nećeš moći da stojiš sa strane i hladne glave posmatraš kako tvoj budući muž rešava sve probleme. To je jako komplikovana stvar: imaš određene obaveze, a nemaš nikakva prava, jer nisi roditelj. Neko to voli, neko može da podnese, neko ne može da podnese. Imao sam velikih problema sa svojim očuhom zato što je bio ljubomoran na odnos moje majke i mene (on takav odnos nije imao sa svojim sinom – jer ga nije stvarao), a i što nije mogao da podnese nova vremena relativno liberalne omladine, jer je bio šikaniran od strane svog oca. (Nit’ sam ja mario za njegovu filosofiju, što možda i nije bilo u redu sa moje strane.) A nije mogao ništa – jer mi nije otac, i još smo živeli u majčinom stanu. Bes je dugo kipteo u njemu, tako da smo se jednom i potukli.
Sa druge strane, postoje i ljudi koji sa svojim pastorcima imaju bolji odnos nego njihovi biološki roditelji. Nejednom sam video kako zreli ljudi traže od svojih očuha, odn. maćeha da ih usvoje, a pritom su njihovi roditelji živi.
Svodi se na to da kakav odnos gradiš sa tim momkom, takav ćeš jednog dana imati. Niko od tebe ne očekuje da se postaviš kao da si mu majka, al’ ne savetujem držanje po strani. Možda on bude sutra bolji prema tebi od rođene dece – nikad se ne zna.
Izvini na razglabanju.
