Христос се роди!
Пошто је тема “знање”, иако је само индиректно везана са питањем, подијелићу са вама моја размишљања на тему стицања знања и зашто је тај процес обично отежавајућа околност људима који прилазе Цркви.
Сви који ово читамо прошли смо макар основну школу. Изузимајући малобројне изузетке данашње школе уче да се знању приступа на унапријед утврђени начин. Утврђеном знању/науци се приступа као врховном (или бар највећем) ауторитету. Притом, знање се шири на следећи начин: када научник/стручњак сматра да је пронашао новину у знању (било да је то нови научни закон, било правило, тврдња, став или како год се то звало) он тај свој проналазак/новину објави и учини познатим научној јавности, т.ј. људима из исте струке који се тиме баве и које то интересује. И тада, реакција остатка научника/стручњака на ту новину је – сумња. Нови се став испутује, проучава и покушава оборити/поништити (то се садa зове peer review). И уколико тај нови став издржи сву сумњу од свих који га покушавају обирити, након неког времена тај се став прихвата и увршћује у постојећу збирку знања.
Такав приступ се ослања на чињеницу да, уколико је неки став заиста тачан – никакви покушаји оповргавања га не могу оборити. Оно што карактерише садашњи образовни систем је да су сви који су га прошли (осим сасвим мало специјалних школа) научени да га користе и примјењују у животу.
…
И шта се дешава када таква једна особа приђе Цркви? На почетку се сусреће са множином нових ставова од којих су већина утврђени искуством Светих Отаца, а неки (догмати) су Богооткривени. На то новопридошли реагује на начин на који је научен да реагује – сумњом. У разматрању тих за човјека нових ствари, као што је кроз школу усвојено, износе се аргументи за и против. И у томе нема ништа спирно.
Оно што је проблем је што се као арбитар, као судија у том разматрању ствари за и против – који је аргумент ваљан (и треба га прихватити) а који није – служи људски разум. Садашњи људски разум. Пали људски разум.
И ту новодошли у Цркву човјек, који је прошао важећи школско/образовни систем – наилази на камен спотицања. Јер, по навици (и како је научен) примјењује људски разум на ствари који су изнад разума. И док год не успије да из искуства спозна да су ствари Вјере истините – истините иако не подлијежу разуму (јер искуство надилази разум и човјек спознаје ствари и разумом и искуством). Док год се то не деси – такав човјек не може да направи свој први корак ка Богу. Јер, спутава га оно чему је претходно научен и начин на који је научен да размишља.
Срећом, човјеку је довољно да покаже искрену и отворену намјеру да усвоји нове ствари и да се обрати Богу. Јер Бог хоће да се сви људи спасу и дођуу познање Истине – и Бог ће таквом човјеку помоћи да надиђе ограничени људски разум и да се увјери у истине Вјере. А тада, е тада човјек почиње да живи новим животом…
