НАСЛОВНА » Одговор на: Brak

Одговор на: Brak

Форуми ДРУЖЕЊЕ ЧЛАНОВА Brak Одговор на: Brak

#2466
Slobodanka
Учесник

    Drage sestre i braco, ukljucujem se u ovu temu jer je moj problem u braku veliki. Mozda ce neko moci da mi napise svoje misljenje, jer nemam vise prijatelje niti ikoga bliskog s kim bih mogla da popricam, da se posavetujem.

    U braku sam skoro 20 godina, imamo dvoje dece (blizanci) i zivimo van domovine vec 18 godina. Radim kao naucnik, a muz nije radio (osim kratkog posla u mojoj firmi, 6 meseci po par sati dnevno) od kada smo dosli u inostranstvo. Prvo je cuvao decu par godina, samoinicijativno, na njegovu zelju smo i napustili domovinu, a nakon sto su deca krenula u vrtice i skole, on nije trazio posao, sedi pred kompjuterom, ne radi nista korisno za decu, niti za kucu, ali je dobar covek, nemamo konflikte, nema svadja, nasilja. Bio je ne tako dobar otac, nije se posvecivao deci, nisu isli na sportove, nismo nikad isli na more ili letovanje, nismo nikada nosili burme, nakon porodjaja nismo vise nikada imali bracne bliskosti, nije zeleo da se druzimo sa ljudima, bio je i ostao negativan prema svemu, ziveli smo u 3 razlicite zemlje i sve 3 je kritikovao i zalio se, nigde mu nije bilo dobro, nije pristao na porodicnu terapiju, ali je vodio decu na kontrole kod lekara kada ja radim, vodi racuna o placanju kiirije, struje itd.

    U toku ovih godina u inostranstvu ja sam promenila nekoliko poslova, izgubila sve prijatelje i kontakt sa rodbinom, dolazili su nam samo njegova porodica i par prijatelja njegovih, ja sam se razbolela, ugojila prekomerno, dobila dijabetes, pritisak, glaukom, srcane i bubrezne probleme, a psihijatrijske imam od pre braka. Uvek sam bila iskrena i kad samo se upoznali, sve sam mu o sebi rekla. I on je zeleo da budemo zajedno, jednom nam se desilo da eto, Bog nam je to poklonio, napravimo blizance, i on je bio srecan, zeleo da budemo porodica. Moji su ga prihvatili, pomagali nam koliko su mogli dok su bili zivi. sav novac od mojih roditelja i mojih zarada smo potrosili na obican zivot, jer je on zeleo veliki stan, veliki frizider, novi ssporet i sve te gluposti… A nije zeleo da decu vodimo na planinu na par dana ili na more…

    Sada su deca velika, preziru nas, ali nas vole. Ne svadjamo se.

    Ja sam prosle godine dobila otlkaz bez razloga u firmi u kojoj sam radila vrlo vredno godinama, jedva sam nasla drugi posao, vec par meseci sam na novom poslu koji se radi od kuce. I vidim sada, kad sam u kuci nonstop, da on bukvalno ne radi nista (korisno). I ja ga volim, zelim d amu pomognem, ali on nece. I poceo je da me bukvalno gusi, kad govori, meni je muka. Ne mogu da izdrzim, molim se i za njega i da mu Bog da snage da se promeni, ali ne mogu da podnesem vise, volela bih da nestane. Vise boh volela d aodjednom nestane, nego da nadje posao i preuzme odgovornost, da bih ja mogla da odem negde na lecenje par meseci.

    Koliki je to greh? Kako se ponasati? Sve smo jedno drugom rekli. On meni da misli da sam bolesna, ali me on sazaljeva i ne ume d ami pomogne. Ja sam njemu rekla da me njegovo prisustvo ubija i da ne mogu vise. ali on nece da ide nigde, zapravo i nema gde. Nije naucio jezik zemlje u kojoj zivimo vec vise od 10 godina.

     

    Nisam ni ja idealna osoba, naprotiv. Ali ja sam njemu iskrneo rekla da necu moci u inostranstvu da preuzmem odgovornost za celu porodicu.

     

    kako cu dalje? Deca su pocela da me izbegavaju, cak su mi rekli da ih nerviram, jer sam stalno nesrecna i ubijena i nikakva, ne vodim o sebi racuna itd i njima to smeta. Cerka je odobila da idem s njom na neke vazne kontrole pre i posle jedne velike operacije (sada se oporavlja i skoro da ne razgovara samnom). Sin mi je rekao da jedva cekaju da zavrse skole i odu, bez ubvrede, mi jako smireno razgovaramo. I zahvalna sam Bogu na tome.

     

    Kako da izdrzim u ovom stanju da radim (a tesko se koncentrisem) jos 4-5 godina, dok deca ne zavrse fakultete i skole? Kako cu? Nemam snage, nemam prijatelje, ima tu jedna mala ruska crkva ali se zbog kovida ne moze bez rezervacije, a ja zaboravljam, gubim tako vazne podatke, ne uzimam redovno ni insulin, zaboravim…

     

    Kako cu dalje? Kako sa muzem? Sta da mu kazem da me on cuje?

    Ili sam ja luda zena koja previse ocekuje?

    Ja od braka nisam dobila ono sto sam kao mala ucila da treba da se dobije. Porodica, uredjen prostor za zivot, druzenje, aktivnosti za decu, mozda neka zimnica, nosenje burmi, slavljenje Slave, Bozica, Uskrsa (po pravilima, ne samo radi hrane i prejedanja, bez gostiju, bez porodice)…

    Koliko sam ja gresna u ovome? Kako da se popravim? hvala vam unapred, izvinite, ali nemam koga da pitam, nemam vise nikoga u ovom spoljasnjem svetu… Hvala vam.