Бог ти помогао, брате!
Заинтригиран, ,,бацио сам мало поглед“, наравно, на издање на енглеском, с обзиром да је превод вероватно немогуће наћи на интернету. Одмах да се оградим, површно сам прелистао.
Дело пре свега одише еуфоријом.
,,Not thus, O Lord, not thus do I pray, but rather with Samuel the prophet, I beseech Thee humbly and earnestly, Speak, Lord, for Thy servant heareth. Let not Moses speak to me, nor any prophet, but rather speak Thou, O Lord, who didst inspire and illuminate all the prophets; for Thou alone without them canst perfectly fill me with knowledge, whilst they without Thee shall profit nothing.“
За оне којима је старији енглески проблематичан, овде Томас од Кемпена (мада није засигурно да је он аутор) моли Бога да му, као светом пророку Самуилу, говори не преко Мојсија, или било кога другог пророка, него директно, јер је Он ,,инспирисао и просветлио све пророке; јер Он сам га (аутора) може савршено испунити знањем и без њих, док они без Њега немају ништа.“
Овако изгледају и говоре људи у неразумном заносу, без смирења и без икаквог знања. Свеци се зову светима јер су испуњени Духом Светим, и Дух говори кроз њих. Штавише, кроз историју, Бог је показао да радије комуницира са људима кроз пророке и анђеле. Ако ја, који не бих умео без мапе да пронађем зграду Богословског факултета, ово знам – шта да мислим о аутору који је најмање четири пута преписао Библију за живота и изјавио овако нешто. Треба желети директан додир са Богом, наравно – али га се морамо прво и удостојити: послушношћу према светим оцима.
Све ово ми личи на спис човека који је јако много читао Библију и Псалтир и заљубио се у Бога и морал, међутим, није баш до краја схватио у чему је ствар. Дешава се људима који пуно читају неки тип литературе да упадну у стање налик трансу у коме почињу и сами да се изражавају тим стилом и то може потрајати сатима, данима – ко зна колико. Мислим да се г. Томасу баш то десило, да је писао опчињен псалмима, али то, нажалост, не значи и да ће та писанија бити квалитетна. Поново наглашавам: морао бих да читам озбиљније (а и далеко од тога да сам неки ауторитет), али сам, ево, у минут-два, такорећи одмах, нашао нешто што јако забрињава. Посебно што се ово сматра једним од најзначајнијих хришћанских списа (мада не на православном истоку).
Мислим да је овакав тип стања описивао свети Игњатије Брјанчанинов.