Помаже ти Бог, Данице.
Твоје прво писмо ме је потсјетило на човјека који има гангрену ноге и од ње умире, али се колеба да ли да иде код љекара јер он може (и поред Хипократове заклетве) некоме рећи како он ту ружну болест има – па шта ће онда рећи свет?
Сестро, чим имаш нешто на савјести и ако те она кори због грехова које си учинила – не брини због помисли које те нападају. Њима је и циљ са се ти не исповиједиш, да се не ослободиш последица гријеха, већ да гријех сакријеш и да са њим у себи изађеш на Страшни и Праведни Суд Господњи – те да због неисповијеђених грехова будеш осуђена на “таму најкрајњу, у којој ће бити плач и шкргут зуба”.
Не мисли да ће свештеник кога знаш промијенити мишљење о теби кад буде свједок твоје исповијести Хрусту. Осим ако није сасвим млад и на самом почетку своје свештеничке службе – сваки свештеник се на исповијести наслуша таквих будибогснама ствари, да ће то што од тебе буде чуо бити по свој прилици нешто што је већ петнаест хиљада пута до тад чуо.
Пошто рече да те свештеник познаје – знај да ће му бити драго да присуствије твом оздрављењу. Притом, он је свештеничком заклетвом везан да ништа од онога што на усповијести чује не смије одати. А за ових два миленијума живота Цркве људи су из искуства добро сконтали колико озбиљно Бог такве преступе кажњава – рако да свештенству ни на крај памети не пада да се са тиме играју и Богу замјерају.
Као што је родитељу драго кад види да његово дјете напредује, и као пто је учитељу драго кад види да његов ученик примјењује стечено знање – знај да је исто тако и свештенику драго кад се његов парохијан исповиједа, од гријеха чисти и Богу ближу постаје.
А уколико немаш среће па твој парохијски прота за исповијест не мари, на паству не мисли и свој посао отаљава (јер и таквих има, мада сасвим мало) – па није он једини … тражи и наћи ћеш правог свештеника Божијег и код њега се исповиједи.
А на исповијести на скривај ништа – јер “плата за гријех је смрт” (Рм. 6,23)
Бог ти помогао!
(Увек се питам и да ли је овај поздрав грех јер се у заповести каже да се не спомиње Његово име.)
Не плашим се небитних људи шта ће да мисле. Али плашим се да ће свештеници почети да ме посматрају на други начин и да ће ме њихови погледи одбити из цркве. Јер и сада ми је некад тешко да идем и плашим се да гледам свештеника у очи некад. Имам осећај да они међу собом коментаришу људе и плашим се да ће ме нека њихова реакција одбити од одласка у цркву. Такође, они познају и моје професоре и друже се са њима. А ти професори су некад и строги и не воле ме. И плашим се да ће ово тек искористити. Најдраже би ми било када би свештеник заборавио шта ми исповедим.