Draga Andjelija,
zao mi je sto imas toliko tuge i patnji, i divim ti se na snazi i na ljubavi koju uspevas da odrzis zivom. Ali moram kao majka dasamo pitam ovo:
Ti kazes ” MENI JE GOSPOD IZNAS SVEGA , CAK I ISPRED PORODICE”.
i izvinjavam se sto sam u veri nedovoljno obrazovana, znam i citala sam Knjigu o Jovu, i citala sam Jungova i mnoga druga tumacenja te price, i mnogo sam vremena provela razmisljajuci o tome, i osecam i ljubav i divljenje prema Jovu, ali…
Kao obicna majka, verovatno jako losa majka, ja ne mogu da razumem, u srcu ne mogu da prihvatim, da ti bilo koga, ili da nesrecni Jov bilo koga, stavlja ispred svoje dece.
Koliko sam neuka i jadna, to ce vreme pokazati, i moje muke i kazne koje me cekaju, i kajanja, nadam se, kad konacno shvatim gde to gresim u osecanjima, ali meni su moja deca najvaznija, ja ne umem drugacije i to je ono sto osecam.
Nisam mlada, imam 55 godina, svasta mi se izdesavalo, ali jedino sto uvek i nepogresivo osecam, u najduboljoj unutrasnjosti svoh bica, je ljubav prema deci. I ne samo oovoj mojoj deci, nego deci uopste. Ali prema svojoj deci osecam to nesto sto ne umem da objasnim.
I pitam se, zasto bi to bilo Bogu ne-drago? Zasto bi Bog tebe, ili Jova ili bilo koga od nas, iskusavao muceci nasu decu? Ima to i u Karamazovima, citala sam stotinu puta i nikad do kraja ne mogu da dokucim preduboke misli Dostojevskog, kroz usta Ivana Karamazova, kad kaze da ne moze da oprosti za patnju dece i za jednu jedinu suzicu “onog deteta”… (ne branim ja Ivana, daleko od toga) …
Tvoja deca, a posebno tvoje prvo dete, PATE pored takvog oca i ti ih ne mozes zastititi pricama o tome da nije to iz tate, nego zla sila govori ilu bilo akkvim pricama. Deci ne trebaju reci nego ljubav i sigurnost, a tvoj sadasnji muz im to ne daje.
Mozda si ti na visem nivou svesti, kao nesrecni Jov, i mozda, za razliku od mene, osecas nesto sto ja, neuka i losa, ne osecam i ne vidim. Ali eto, iz moje male perspektive, usudjujem se da kazem da mi je zao svake suze i svake tuge tvoje decice, jer oni sve to vide i upijaju i s tim odrastaju i tesko da ce moci da bbudu potpuno srecni…
Volela bih da mi neko od vas iskusnijih u veri i obrazovanijih u pravoslavlju, ako tako moze da se kaze, objasni ili pokusa da objasni, ili odgovori, da li je to Bogu ugodno, da njega volimo vise i trpimo, kao Jov, da svoju ljudsku i materinsku prirodu prigusimo, i da nam deca budu manje vazna na tom nasem putu borbe i iskusenja?
Znam da upravo o tome pricaju i Ivan i Aljosa u Karamazovima, ali volela bih da mi neko od vas napise sta misli o tome.
Jer ja se srcem, utrobom, dusom, svime sto imam, stavljam na stranu dece, ja ne umem drugacije… Je li to greh?
Je li kod Andjelije, koja trpi i istrajava u trpljenju, upravo to sto trpi, i veruje da decu stiti Bog, i od svakodnevnih ruznih reci i nesigurnosti koju dozivljavaju od oca, je li to Bogu milo?
Iz srca pitam, i od srca Andjeliji zelim da joj bude lakse i bolje i da joj deca nijednog dana ne budu nimalo tuzna niti uskracena za ljubav, i da nadje neko resenje i da sebe nekako spasi, da se odmori i da se raduje…
Izvinite ako sam nekog iznervirala, ali morala sam da ovo pitam, kao majka…