Draga Danice,
pokusavam da te razumem. Nas mir i nas nemir su u nama. Samo u nama. Gde god da odes, to je u tebi samoj. Sta primecujemo, cujemo, vidimo, to mi sami biramo. Igrom slucaja tj igrom mog izbora, proputovala sam svet (posao mi je takav da je to moglo, naucnik sam) ali sam svuda, i u ogromnim gradovima i u malim selima pored gradova, uvek osecala isto. Svaki put sam mislila „e sada cemo sve promeniti“ (mislivsi na svoju porodicu, muza i decu), ali je osim „dekoracije“ sve bivalo uvek isto. Jedina je sansa uci duboko u svoju dusu, naci ljubav prema Bogu, i boriti se, zajedno sa Bozijom ljubavlju i podrskom, za svaki novi dan. Za smirenje. Za pomirenje, za prastanje…
Zelim ti da nadjes svoj mir. Svima nam to zelim. I sebi, evo, usudjujem se, da pozelim, i za sebe se, usudjujem, da se molim, za svoje spasenje… Jer sebe prezirem, krivim, mucim, skoro celog zivota. A nije to dobro. Osecam da je to gresno, i to nisam ja sama, to je meni Bog dobro pomogao da osetim, sigurna sam, osecam to… I molim se da me ne napusti, da bude uz mene, da mi pomogne da se izborim za smirenje… Sve najbolje ti zelim!