Помаже Бог, Данице.
Не знам шта подразумеваш под речју однос, стога бих то мало појаснио. Ако мислиш да будеш блиска пријатељица са свим или са многим људима, онда не, не треба тако нешто. Немаш времена ни снаге да са сваком особом у свом окружењу будеш толико блиска. Притом, свакако нећеш ни имати поверења у сваког да му кажеш све. Уосталом, људи се разликују према томе колико им је друштво потребно. Неки људи би стално били у друштву, други су осамљенији, а некима прија мање, али одабрано друштво.
Али, неопходно ти је да имаш бар неке блиске људе у свом окружењу. А са другима будеш у добрим односима. Помогнеш према могућностима, захвалиш се, извиниш, уопште – будеш добронамерна и љубазна. То значи да ћеш понекад морати да отрпиш понешто што ти изгледа као глума (и мени тако изгледа). Не мораш увек, дружи се са неким људима у које имаш поверења, али свакако ћеш морати да комуницираш и са људима који ти се не допадају много. Хришћански је да све људе волиш, наравно. Али, већина нас није ни изблиза дошла до тог нивоа. Пробај да будеш просто љубазна према другима, ако не можеш више (али, искрено љубазна). Можда ти је и ово тренутно претешко, можда није, не знам твоје духовно стање. Оно у шта сам поприлично сигуран на основу тога шта си писала, то ти је неопходно. Немир који осећаш нећеш победити без тога. Можеш побећи од свега, али не и од себе. (То је, иначе, један од разлога што људи завршавају у рају или паклу – свуда носимо себе са собом, па чак и у вечни живот.) Мислим да кад успеш да нађеш мир са људима у себи, биће ти лако (или бар лакше него сад) да изабереш место за живот.
Што се тиче тога да кривимо себе, то је ипак тачно, али да разјасним. То не значи да се никад не побуниш, да не захтеваш да ти неко плати одштету за нешто што је крив, или нешто томе слично. То значи да у свему тражимо и своју кривицу, а ње скоро увек има. Обично не много, али је ипак ту. Кад се неко посвађа са другом, тај друг може бити главни кривац, али заиста се ретко дешава да и друга страна није бар мало крива. Ако има неки проблем у окружењу, и ми смо криви. Вероватно смо могли бар мало да учинимо, али нисмо. Ако је неко болестан, то изгледа да нема неке везе са нама, али чак и то има. Да смо ми били духовнији, могли бисмо више да му помогнемо молитвама. “Свако је пред свима крив за све”, како је рекао Достојевски. А притом свакоме од нас изгледа да је праведнији и недужнији него што заиста јесте.
Како постајемо духовнији, почињемо и да желимо да будемо бољи, да учинимо и више од онога што је просто правично. Приписујемо себи кривицу и мало већу него што је реална. То радимо зато што не желимо просто да будемо неутрални (без кривице, али и без врлине). Нула је неутрална, ми желимо да будемо више од тога. Наравно, иако би ово требало да буде основна школа, за многе од нас ово је факултет, и имамо да постигнемо много пре тога. Ко може нека окривљује себе више него што је “праведно”, чак и искључиво себе, и Бог ће га наградити; а ко не може, нека се потруди да бар призна своју кривицу, али у потпуности и без улепшавања.
За крај да ти се извиним ако сам потпуно омашио шта тебе заправо мучи. Жао ми је. А ако нисам сасвим погрешио, потруди са бар мало да примениш нешто од мојих савета. Или, још боље, да нађеш неког ко је много компетентнији да ти да савет.
Збогом.