Здраво, драга сестро!
Сасвим је логично што се тако осећаш, јер барем пола становника градова данас јесу људи са села, тако да разлика у атмосфери није велика. Чак и монаси често живе брже и путују чешће него што су то радили њихови претходници у прошлим вековима. Србе је захватио дух несмирења и немара и одатле произилази већина наших проблема, посебно када се на то накалеме страни утицаји. Но, то је друга тема.
Вековни стил нашег народа управо и јесте та осамљеност, укомбинована чудно, али вешто са периодичном, но стално присутном саборношћу. Осамљеност овог типа ја могу наћи у својој породичној викендици на Фрушкој Гори, у селу Стара Бингула. Она се налази мало изван ивице сеоског језгра и до ње води земљани пут који, уствари, иде ка сеоским њивама, а сама кућа је од њега удаљена неких стотинак метара. Таман толико да не брује трактори константно. На низбрдици је, окружена воћњаком и њивама кукуруза, са доње стране шумом. Најближи комшија је на преко 200 метара. Мана је што нема струје и воде, али, као што и сама рече: рођаци. А и комшије воле да краду воће и дрва, па и да обију, међутим то ми не смета. Више ми је жао што ме гледају у очи и лажу. Елем, цака у целој овој причи је што је ту кућу сазидао мој деда баш као викендицу. Јесте много више посла, али да ли си размишљала да купиш плац негде где ти одговара, па да ту сазидаш кућу? Наравно, онда треба и проценити где може да се зида и каква кућа, за шта је добро земљиште, после логистика, мајстори, комуналије, итд. Али – буде по твојој вољи. После засадиш шта ти се свиђа и све уредиш.