Бог ти помогао, брате.
Борба против унинија је релативно једноставна, али мучна: све оно што те тело саветује да радиш одбаци и чини супротно. Уморан си и немаш снаге да идеш у цркву? Одлично, време је за идење у цркву. Немаш живаца да се молиш? Баш сад је прави тренутак за молитву. О.К., помолио си се, ал’ нешто не иде како треба, ниси се унео у то? ‘Ај’мо испочетка. Нешто те је прекинуло и ,,спасло“ молитве или чега другог – ,,виша сила“? Не, није заиста, сад за казну још која молитва кад се после вратиш и наставиш тамо где си стао. Онај ко се бори против чамотиње је као професионални спортиста који кад понови све вежбе по сто пута дода на силу још које понављање, не би ли продубио своју спремност још мало. Овај ломи своје неспособно тело да би га поново извајао какво му треба, овај други свој обамрли дух да би, као жарачем, разгорео божанствену ватру у њему. Ако неко већ и није сигуран колика му је заиста мера савест ће му сасвим јасно рећи. Интересантно је и то да лењи људи када се приморавају на молитви постају увек вредни и у пословима, а обрнуто не мора да буде.
Бог признаје једино праведни гнев, не и сујетни. Тако да: да не би нехотице погрешио, скрушавај се у молитвама стално, избегавај гнев на било кога, укључујући и себе. Зато је 50. псалм уврштен у дневне молитве, да нас подсећа и смирује. У недостатку старинског духовног руковођења морамо стално, непрекидно да ловимо себе.
