Помаже Бог.
Александра, написала си да покушаваш да сломиш себе. Мада си се можда само тако изразила, ипак да кажем. Ми не треба да сламамо себе и да градимо испочетка, већ да се преобразимо. Да објасним. Ако неко има стару кућу у којој је одрастао, али тамо није био годинама, он неће ту кућу срушити и градити нову. Ако је тамо одрастао, вероватно му је драга (као што смо ми важни Богу) и покушаће да је реновира. То значи да ће кућу можда преуредити, односно неке ствари испремештати. Свакако ће кућу очистити и избацити отпад ако се нагомилао (а прљавштина и отпад нису део куће). И ми себе можемо променити, али нећемо ништа уништавати осим греха, који заправо није део наше природе. Бог нас је створио безгрешне, и сваки грех је страно тело које треба да уништимо. Али, не треба да уништавамо делове своје личности које немају везе са грехом. Хришћанин није против себе, није чак ни против свог тела. И тела ће са нама бити у вечности. Хришћанин је против бунта тела. Ми само хоћемо да тело зна своје место.
Друго, нико није сигуран да неће згрешити. Дешавало се да велики подвижник згреши при самом крају живота. Додуше, то је вероватно зато што неку страст није до краја победио, већ се она годинама скривала. Може ти се чинити да се успешно бориш са неким грехом веома дуго, а онда одједном паднеш. Неки пут Бог намерно то допусти зато што се ми превише уздамо у себе. Штавише, ако смо веома тужни, чак и очајни након таквог пада, то вероватно значи да смо били горди. О овоме сам и читао, а говорим и из искуства. У себи размишљам: „Како ми се то опет десило? Као што сам ти рекао, то није знак покајања, него гордости. Оно што ми подсвесно осећамо је заправо: „Како се то мени десило кад сам ја тако добар?” Можда то није с тобом случај, али размисли и посаветуј се са духовником, ако треба.
<p class=”MsoNormal”></p>
<p class=”MsoNormal”></p>
<p class=”MsoNormal”></p>
Треће. Треба да схватимо да ми не побеђујемо грех. То чини Господ. Ми заиста треба да урадимо оно што је на нама: да изаберемо врлину, да се склањамо од искушења, да будемо одлучни у томе да ћемо поступити исправно… Али, све то није победа над грехом. То је само услов да би Бог победио грех. Ми бирамо врлину својом вољом, мислима и поступцима, а Бог је тај који нам ту врлину дарује уколико види одговарајућу вољу. Можда то неће учинити одмах, већ ће нас снажити допуштањем борбе, али ако смо ми упорни и без гордости, Бог ће то свакако учинити и то у таман онда кад треба.
Четврто. И кад би отишла негде у потпуну изолацију, грех би те тамо пратио. Он би ишао са тобом. Истина, не би могла да вређаш људе, да се свађаш итд. Међутим, и то и још много других ствари могла би да чиниш у мислима, а то је грех скоро исто као да си то и учинила.
На крају две ствари. Прво <span style=”font-family: Calibri, sans-serif; font-size: 11pt;”>–</span> извини, можда је све ово звучало као да немам разумевања и само дајем савете. Ако је тако, жао ми је. Друго, мој је савет: просто живи, труди се да не згрешиш; а ако згрешиш, покај се и исповеди. О свом греху брини умерено <span style=”font-family: Calibri, sans-serif; font-size: 11pt;”>–</span> сходно величини греха.