Danas, posle svete liturgije, je nas svestenik odrzao kracu besedu.
Rekao je da ne treba sebe previse da pritiskamo zbog nekog naseg greha iz proslosti, naravno pod uslovom da smo se pokajali za njega, jer na taj nacin dosta otezavamo svojoj dusi i stavljamo joj dodatan teret razmisljajuci previse o tome. Ovo ne znaci da treba da budemo ravnodusni prema grehu, dobro je ako se kajes, ali nemoj da se “prekajes”, jer to dovodi do ocajanja i do izuzetno loseg raspolozenja, koje ce takodje uticati i na ljude oko tebe.
Te misli koje imas i zbog kojih ne mozes da spavas, to je u tim koracima ka Bogu uobicajena stvar.
Ne pusta djavo tako lako coveka, ali mu se ti zainati pa mu odolevaj, trpi, moli se, posti (pitaj svestenika kako da postis), ispovedaj se, pricescuj se, i vremenom ce popustiti. Ne zamaraj se ni mislima o tome kada ce se to isceljenje desiti, ti se trudi i desice se, ali ne zaboravi da je to dugotrpna borba.
Svako dobro od Gospoda!