С обзиром да је екстремно тешко добити развод црквеног (правилног) брака – свакако се да наслутити шта Црква мисли о имању више жена (или мушкараца, у неким народима у којима је заступљен матријархат). Не поставља се ту питање толико ,,да ли је легално или није“, ,,зашто је Бог овако рекао, кад ја мислим да…“, ,,шта муслиманима фали, а шта не фали“ и томе слично, већ је у питању целомудреност. Наиме, не постоји ниједна стварна предност имања више жена, а мана је једна, али огромна. Како може један човек свим срцем волети неку жену, ако је ту још једна жена коју је он дужан да воли на исти начин? Немогуће је. Такви супружници неће никада достићи целомудрије, но ће бити у некој области страсти која није страшна као блудничење ван брака, али остаје вечно приземна, а не небеска. Ако ли се, пак, то и деси између двоје – остале жене ће остати ускраћене и несрећне. Супротно глупавом савременом погледу, љубав је екстремно посесивна. Имате интервјуе са таквим породицама где жене кажу како им је све фино, како се добро слажу са осталим супругама и никаквих проблема нема. Једино што их нико никад не пита како им је док им муж проводи време са другим женама. Ако им стварно не смета – значи да мужа не воле. У противном би биле савршеније од Господа, који на више места каже како је Он ,,љубоморан бог“ и: ,,немој имати других богова осим мене“.
Да закључимо: квалитетан полигаман брак можда може бити бољи од неких лоших моногамних, али од доброг моногамног – никада. Исто као што и добри нехришћани могу бити бољи од лоших хришћана, али од правих никако. Ствар је посве духовне природе.
