Бог ти помогао, драга сестро Саро.
Брат Иво је одговорио на сјајно на питање, ја бих размотрио једну другу ствар, а то је: зашто људи извршавају самоубиство?
Пре свега, постоје две врсте самоубиства. У античком свету, на пример, људима осуђеним на смрт је често било остављано на избор како ће казна бити извршена (као да је то нека велика милост), те су неки бирали да то учине сами. Тако су своје овоземаљске животе окончали познати филозофи Сократ и Сенека. У Јапану је тај систем постојао до ХХ века. Некада су људи то чинили када би их опколили непријатељи. Познат је случај једне девојке у Србији пре много година, којој су провалили у стан, те је она одабрала да радије скочи кроз прозор солитера, него да живи у срамоти. Неки се убију и због стварних психичких обољења, какав је биполарни поремећај. Такве ствари не потпадају под осуду самоубиства и хуле на Духа Светога, јер нису продукт нечије слободне воље, него наметнутих околности или помраченог ума. Мада нам понекад ипак остаје питање: да ли је морало баш тако да буде?
Људи који ничим изазвани извршавају самоубиство чине то из разних разлога, али увек је присутан барем један од ова два: чамотиња или гордост. Човек западне у дугове и – уместо да се смири, сабере, види где је погрешио и почне да ради на исправљању својих грешака – кукавички побегне и остави друге у проблемима које, по правилу, сам направио. Или каже: ,,Не свиђа ми се како све ово функционише, ко си ти Боже, да ми одређујеш шта ћу ја и како ћу (ако у Бога уопште верује) – ‘ајд’ здраво!” И Бог, када види да се дотични неће поправити, допушта му да изврши своју вољу, а не Његову. Важно је схватити да Бог бескрајно воли сваког човека и опростио би и самоубиство, али после физичке смрти нема никакве могућности човеку да поправи своје стање, већ остаје у онаквом стању у каквом је био у тренутку смрти – вечно. Постоје молитве за упокојене који нису ушли у Царство Небеско, те се неки могу и тако избавити пакла, али то је нешто сасвим друго. Самоубице пребивају у тешким ,,смртним” гресима, које никаква молитва, па чак ни сва љубав Божија не могу да исцеле. Када се човек (или анђео-ђаво) толико сроди са својим грехом, једини начин Богу да ослободи тог човека је да га потпуно уништи. Божија природа се противи таквом деловању, за Њега је то незамисливо. Једноставно, човек неће и Бог му дозвољава да неће. Али: место за оне који неће је пакао.
Стога знај да су људи који се жале на Бога што им је дао живот потпуно као безумни и апсолутно никакве логике у таквим мислима нема. Наравно, далеко од тога да се не могу освестити и променити. Док смо живи – има наде.
Паралишућ немир који осећаш је у овом конкретном случају дејство твоје савести која се не мири са твојом неправилном осудом Бога. Када размишљаш на ову тему она као да ти каже: ,,Уопште није тако као што мислиш.” Док сам читао твоју поруку, осетио сам немир, а док сам читао Ивову мир и склад. (Нико те не криви ни за шта (штавише, одлично је што се интересујеш и провераваш са другима), него је то нормална реакција човекова када се сусретне са било којим обликом грешке духовне природе, пали се аларм као сигнал да нешто није у реду. Али чак и тада се увек треба проверавати јер некада погрешно протумачимо нечије речи или немамо довољно знања, а и ђаво хоће повремено да нас омета, ако види да смо несигурни у Бога или превише сигурни у себе.) Читај доста дела светих отаца, нарочито оних који описују грехе и борбу, мотри увек на себе и искристалисаће ти се временом шта је и зашто погубно за наше душе.