› Форуми › ГЛАВНИ ФОРУМ › Moral › Одговор на: Moral
Христос васкрсе, драга сестро Кристина.
Да се надовежем на брата Немању: морал постоји много дуже од човека и једно од имена му је Љубав. То је Бог, да. Бог је једини апсолут у стварности, ,,кроз Њега (и од стране Њега) је постало све што је постало“ и говорити о неком скупу правила која се мењају из генерације у генерацију (а некад и више пута у току само једне генерације) као апсолутним вредностима је бесмислено. Бог, као једино стварно мерило било чега, усадио је у човека интуитивно знање шта је добро. Да би стигао до истинског познања добра, човек је требао да ,,обрађује врт своје душе“. Међутим, хтео је пречицу и, не слушајући Бога, добио управо супротно – познање зла. (Знање – знати нешто; познање – осетити, искусити и добро упознати нешто или се сјединити са нечим телесно или духовно.)
Морал и закон су спојиви само у оној мери у којој је закон у складу са Божијом вољом. Бог све чини за ултимативно спасавање човека из таме повређености душе, према томе: сваки овоземаљски, привремен закон који се противи овоме и омета спасење – лош је. Јер Бог је вечна Правда, а људски закони су пролазне категорије, већ после смрти они за нас немају баш никаквог значаја.
Примера ради: ако имате болесно дете које одбија да пије горке лекове због укуса ви му можете чинити наизглед лоше, терајући га, а ултимативно добро, лечећи га. Можете му чинити и наизглед добро, тобож поштујући његову слободну вољу, а у стварности га само пуштате да пропадне.
Божија казна је, дакле, метод стављања човека из области сигурне пропасти у област лечења душе и спасења. ,,Кога Бог љуби, онога и кара.“ Такав је био Стари Завет. Константно богоборство свих људи приказано кроз призму јеврејског народа и ,,кавез“ Божијих мера за спасавање, ван чијих граница је следила неминовна пропаст. У Новом Завету Бог људима директно (више не преко пророка) проширује целу ову ствар, сводећи је на само два правила (звучи мало необично, зар не):
1. Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом.
2. Љуби ближњега свога као самога себе.
Ово јесу наизглед само два правила, у поређењу са претходних десет, али она су свеобухватна, свеопшта – апсолутна. Шта она значе можемо директно или индиректно сазнати и из других места у Јеванђељима. На пример, Јеврејима је било забрањено да пожеле било шта туђе, т.ј. да не жуде за туђим стварима или, неретко, туђим супружницима. Што су они доживљавали просто као забрану швалерације. Христ им је, потом, објаснио да ,,онај који погледа на туђу жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу свом“. (Нама то можда делује очигледно, али људима пре 2000 и више година изгледа да и није било толико.)
Другим речима, правнички закони су и даље у домену ,, физички почињено – није почињено“. Бог, опет, ,,испитује срца и бубреге“ (т.ј. наше скривене жеље (срца) и страсти (бубреге)). Филозофска таутологија ,,тачно, нетачно“ је превише проста за питања духа и душе.
Ако Вас интересује да сазнате више и подробније о овоме, предлажем дела св. владике Николаја Велимировића, јер се он доста бавио овом тематиком која је била актуелна у првој половини ХХ века. На ,,Светосављу“ има посебан одељак посвећен његовим списима. Ми овде ћемо Вам вероватно предочити свега 10%, а осталих 90% се накнадно сетити док лупамо шаком о чело.
Јест и будет!