Draga sestro Aleksandra,
od tuge se najlakše brani nadom. Nada je poverenje u Boga. Dakle, sagrešili ste, podižete se i idete dalje. Naravno da dalje neće biti lako, ali pogledajte na to iz drugačije, pozitivne perspektive. Bog je dozvolio da padnete da biste ojačali. I šta je rezultat – izaćićete iz cele ove priče kao mudrija osoba i, što je najlepše, sa jednim divnim detetom pride, koje će Vam biti uteha u tuzi, radost u mladosti i potpora u starosti. Dok se okrenete, upoznaćete i nekog novog, ozbiljnijeg muškarca koji će biti pravi otac Vašem detetu. Suprotno uvreženom mišljenju, nama muškarcima uopšte ne pada teško gajenje dece drugih očeva. Naprotiv.
Sećajte se radosti koju je imala Ana, Samuilova majka – i kako ćete posle biti tužni? Posledice greha će proći, ali Vaše dete će Vam ostati zauvek. Čemu žalost, kada ćete na kraju proći bolje nego što ste bili? Bog nikad ne posluje sa gubitkom.
A greh ispovedite pred sveštenikom isto ovako kao i pred nama, da bi Vam dao razrešenje i epitimiju i zaboravite na to.
Na ovom drugom planu ne bih umeo da Vas posavetujem šta da radite, mada iz iskustva primećujem da obično ozbiljne i iskusne starije osobe daju najbolje savete u ovakvim situacijama. Ja bih mogao samo da kažem: odbacite sve viškove, očvrsnite svoj karakter (ali ne i da ga ogrubite, to je sasvim nešto drugo), posvetite se detetu i ignorišite sve što Vam unosi smutnju. Bog Vas je stvorio čvršćom nego što mislite. Ima jakih žena koje su nosile i nose i moguće i nemoguće – niste usamljeni. Setite se toga uvek i nećete izgubiti pravac.
