<p style=”text-align: left;”>Poštovani, javljam se jer mi zaista treba nečiji savet i pomoć. Ja sam neko ko se trudi da odlazi svake nedelje u crkvu, neko ko zaista u srcu veruje u Boga. Poslednjih godina sam počela više da postim I da se molim, trudila sam se da budem svakim danom sve boljaAa. Ali Nažalost u današnje vreme je jako lako skrenuti sa puta a meni se to desilo. Naime, prošle godine sam upoznala čoveka koji mi se jako dopao izlazili smo kao prijatelji, upoznavali se, družili, jako puno razgovarali. S obzirom da sam dugo bila sama i bez partnera bila sam opčinjena i oduševljena. Posle nekoliko meseci kad smo stupili u emotivni odnos on mi je rekao da ima dve ćerke. Naravno da sam tada pitala kakav mu je bračni status i sve. Objasnio mi je kako sa suprugom nema ništa i kako je ona jako teška osoba, da nije razveden iz razloga što mu preti da neće moći da vidja svoju decu kao i nekih stvari sto se tice zajedničke imovine. Kao i da je taj odnos davno prestao i da on radi na tome još samo sudski da ga prekine. Dugo smo razgovarali, rekao je da je nesrećan, usamljen kako i on zaslužuje da bude srećan i da ima pravu osobu pored sebe. Ja sam nažalost poverovala u sve, mada sam sada svesna da sve da je tako bilo i dalje nisam smela da se upustim u taj odnos dok ne bude u svakom smislu slobodan čovek. Nekako sam bila jako sumnjicava i nesigurna u sve ali zaista nisam imala vremena ni da se preispitam jer sam 2 nedelje posle tog razgovora ostala u drugom stanju. Od tada počinjem da vidim stvari onakvima kakve jesu. On zapravo i dalje živi sa suprugom, nije a kako izgleda ni ne planira da se razvede. Stalno potencira da neće moći da vidja decu jer će mu ona zabraniti. Ja sam sada u 7mom mesecu trudnoće u jako teškom psihičkom stanju. Pre svega jer sam sama u trudnoći, pa onda jer sam izigrana I slagana a onda ono najgore je osećaj krivice koji osecam u sebi. Vremenom sam shvatila da cu morati sama da gajim dete a isto tako sam shvatila da i pored svega sto mi je rečeno ja sam se ipak umešala u tudji brak jer on itekako postoji i ni na putu da se prekine. Pre ili kasnije za moje dete će se saznati. Jako me muci pomisao kako će ta žena zbog toga patiti. Ja verujem da će on to njoj nekako objasniti I da će ostati u braku ali nikada nisam ni pomislila da cu biti neko ko se umešao u tudji brak. Jako me muci griza savest. Svesna sam da sam počinila veliki greh i izjeda mi dušu. Sa druge strane, trudna sam, zabrinuta, za budućnost deteta, boli me jer je napravljeno u grehu. Jako loše se osećam, nemam hrabrosti ni da se ispovedim. Molim vas sa iskren savet. Postoji li oprost za ovako nesto, kako je najbolje da postupim sa njim dalje? On nije rekao nikome da nosim njegovo dete niti planira, da li ja treba da kažem njegovima da dete postoji kada dodje na svet, dete nije nista krivo da se krije da postoji ?</p>
Hvala vam unapred od srca