Христос посреди нас браћо и сестре.
Прво бих вас замолио да сви пишете азбуком, а не латиницом.
Није то ништа, а много значи Србима.
Што се тиче пандемије и страхова… Сви смо то прошли.
Неки смо одлучни да се уз Његову помоћ супротставимо, а неки би и овако и онако, па имамо: ношење маски у цркви за време Литургије (а шта ће када треба да се причесте или узму нафору?), неки се и не причешћују.
На почетку се ,,пратила” Литургија ,,онлајн”, што је посебно болан моменат, када смо изгубили ,,рунду” против непоменика у свом уподобљавању свету уместо Богу, занемарујући неопходност саборности на Литургији и примања Светих Тајни, истовремено пројављујући млакост у вери и од врха СПЦ и до верника.
На телевизији ,,Храм” је тадашњи Епископ ремезијански Стефан изјавио да у духу ,,против пандемијских мера” верници не морају да оду на Литургију ,,јер није потребно” (погледајте на ју тјубу – на каналу ТВ ХРАМ), што не знам како све може да се посматра, само не у добром светлу. Човек који је свој цео живот заветовао Христу тако једноставно не сме да говори и размишља.
<p style=”text-align: justify;”>У акатисту Пресветој Богородици у част Њене иконе Јерусалимска стоји:</p>
<p style=”text-align: justify;”><span style=”font-size: 14.0pt; font-family: ‘Trebuchet MS’,sans-serif; color: black;”>,,Икос 8.</span></p>
<p style=”text-align: justify;”><span style=”color: black; font-family: ‘Trebuchet MS’, sans-serif; font-size: 14pt;”>Самилостива и добротворна будући према свима који Те поштују, благоизволела си да прославиш Своју икону у тешке дане куге смртоносне, када велики страх обузе срца свију. Зато сви који Ти тада у покајању притицаху и са умилењем Ти се мољаху у храму Твоме, као и сви они којима у домовима њиховим би принесена ова икона Твоја, одмах се смрти избављаху и у радосном трепету Ти узношаху овакво благодарно појање:”</span></p>
Шта нама Хришћанима ово значи?
Ето баш лепа песмица?
Ето тако се то само пева?
Ма, дај молим те не лупај?…
Или ово сматрамо за записану и непорециву истину и догађаје који су пројављивали Божанско свеприсуство и Мајчино заступање грешног света пред Сином Њеним, Богом Христом?
За човека има само два пута: Ка Господу или ка непоменику. Не постоје варијанте између и поред…
Или идемо у цркву или не.
Један, мислим грчки архимандрит, је лепо описао ту ситуацију са маскама у храму:,,Замислите да ме позовете на вашу прославу и седнете ме за трпезу коју сте са љубављу и пажњом поставили са најбољим сервисом на столу. И ја склоним оне ваше тањире и прибор за јело и ставим моје, јер сматрам да само ЈА могу да оперем судове како треба.”
Тако и одласком у Дом Господњи носећи маску на Литургији пројављујем своје маловерје и као Апостол Петар опхрван олујом око мене губим веру у Силу Духа Светога ,,који је свуда и све испуњава” да ће мене, који сам са вером дошао (да ли сам?) да служим Богу и уздижем славу Њему на Светој Литургији, заштитити од пошасти.
Па и да се разболим, опет – Божија воља. Слава Тебје Господи!
Слава Ти и хвала што пусти овај жалац у тело моје да се сетим сагрешења својих.
Хвала Ти што ме обори да би се Теби уздизао.
Хвала ти што не могу на ноге телесне, већ се духом својим ка Теби подижем.
Премили Ти си учинио да се ноћу гушим и призивам мајку Твоју и са сузама се сећао у страху Твоме, преплављен стидом због својих преступа пред Лицем твојим…
Тако треба да чекамо Христа, а не да зовемо здрави и прави свештеника кући да нас причести.
Ако смо болесни тада то има смисла.
Наравно, многи свештеници, мудри и благи оци чада својих и добри пастири стада својих словесних су трпељиво допуштали да људи дођу у храм са маском, молећи се за њих да преброде страх у који их је држава својим смишљеним и ђавоиманим планом и константном истом таквом пропагандом увалила. И многи се и јесу ослободили.
Зато и јесу свештеници ту да уплашено чедо за руку поведу, својим узором пројављујући веру у Христа и љубав коју Он ка нама има.
Сва та оправдања ,,не кушај Бога” и тако то, су само… оправдања да би се остало млак у Вери.
Губи се из вида да се Господ у пустињи подвизавао да би био узор и да да смернице.
Између осталог ,,не кушањем Господа Бога свога” дао је узор против гордељивости.
И тај пример је ван овога контекста.
Како се нико није позвао на силна исцељења која Христос учини? А, да!
Онда би баш морали у цркву… На Литургију… Без маске.
Слава Богу, све ово време наш парох је остао и отац чадима својим и врли и храбри муж и мудар човек. Све Литургије су држане, уведена је редовна јутарња служба, уведен горе поменути Акатист недељом после подне, сви су празници слављени.
Брзо је остављена пракса онлајн преношења. Ту и тамо буде пуштено по нешто.
И како отац Рафаило Бољевић каже:,,Ово су тешка времена. И управо сада је за Хришћане добра сезона. Сада се исповиједа Вјера, сада се подвизава и бори са собом и свијетом.” – није баш цитат, парафразирао сам.
Праштајте, помјаните ме грешног.
Свако добро од Господа.