Нисам исихаста, не познајем ниједног, али читајући отачке књиге стекао сам утисак да током произношења ,,Исусове молитве“ монаси контролишу дисање не из неких (лажно) узвишених побуда, као н. пр. будисти када покушавају да прекину ток мисли, него се просто навикавају на непрестану молитву. Из истих разлога из којих спортисти раде склекове и друге вежбе – да им ,,уђу“ у тело и ум. Тиховањем може било ко да се бави (дисање је, у суштини, небитно), чак и деца, најважније је молити се са искреношћу и пажњом. Али ко хоће да се извежба то да чини у сваком тренутку (док спава, ради, или вози аутомобил – што може бити изузетно опасно) не би ваљало да практикује без свог духовног ,,тренера“. Има људи који су због неразумне употребе погинули, сишли с ума, погордили се.
