Негде сам читао о томе да је мера следећа: треба да једеш толико да после јела пожелиш да се помолиш. Једноставно гледаш да ли после јела можеш да се молиш, нормално да радиш. Ако после јела само желиш да се одмараш, претерао си са јелом (чак и ако си имао у плану само да се одмараш). Притом, треба да поједеш довољно да можеш да испуњаваш све своје обавезе (на послу, у породици и друге обавезе). Што значи да мораш сам да осетиш колико ти је потребно и довољно. На почетку ћеш грешити, али временом ћеш наћи одговарајућу меру.
То је што се тиче количине хране. Што се тиче укуса, мало је незгодније. У идеалном случају, јешћеш све, без обзира шта је и нимало се нећеш обрадовати ако је укусно или ожалостити ако је неукусно. Могуће, али тешко достижно и сумњам да је обавезно достићи тај ниво. Слободно поједи нешто укусније, али ако, кад немаш ту врсту хране, осећаш нелагоду јер ти се то баш једе, онда је то страст и треба да се исповеди.
Притом, води рачуна да не бацаш храну. Ако си хране направио много више него што ти треба, дај некоме. Ми смо данас навикли да хране имамо довољно. Али, то је привилегија савременог доба, људи су некад били срећни ако би година била довољно родна. Треба да осећамо захвалност према Богу што живимо у такво време да увек имамо да једемо и плус да бирамо. То је огроман дар Божији.