Bog ti pomogao, brate.
Stariji monasi po manastirima imaju svoje sisteme po kojima određuju kolika je nečija mera hrane. Jedan od najprostijih je da uzmu početnika, teraju ga da jede dokle može da izdrži, dok ,,ne pukne”, a posle ga ,,izgladnjuju” malim količinama dok ne vide da mu ponestaje snage i onda mu tu odrede neku okvirnu sredinu između ta dva.
Brat Đorđe je potpuno u pravu, ali se može desiti što se i meni dešava – da se gojim za vreme posta. Moj organizam ne prima baš najbolje posnu hranu iz meni nepoznatog razloga. Srednjevekovni ohridski monasi, hranjeni po tipiku svetoga Save, bili su snažniji i uhranjeniji od tamošnjih svetovnjaka, iako su se podjednako bavili teškim fizičkim radom. Možda to deluje malo kao fikcija, ali molitva hrani i telo, ne samo dušu.
Takođe, nije sramota otići ni do dobrog nutricioniste ako ne umeš da se snađeš. To im je posao, na kraju krajeva.
Što se drugog pitanja tiče: nije kulturno zahtevati ništa ni od koga ko nije obavezan da nam učini. Što ne znači da nije mudro ili potrebno. Sveti Antonije Veliki nije znao kako da otera svetog Pavla Priprostog koji je insistirao da ga ovaj uzme za učenika, te ga je i vređao i izgladnjivao i šta mu sve nije radio, pa je pred njegovom dijamantskom voljom – i popustio i pristao. Naravno, nije to sveti Antonije iz obesti radio, nego je hteo samoću. Ipak, to su dva čoveka u svojoj specifičnoj situaciji. Da li treba da ostaneš uporan u svojoj nameri – moraćeš sam da proceniš. Gledaj korist, a ne bonton. Ako te je nekad sramota da učiniš neko dobro delo ili da digneš svoj glas – da ti Hristos kaže: ,,Pođi za mnom”, da li bi te bilo sramota da kažeš: ,,Idem”?