Hoću, molitva mi uvek popusti konce. Pored toga i da se desi nešto, samo će me približiti još više Gospodu.
To je neko moje trenutno stanje, a primećujem da sve manje osuđujem i da imam više razumevanja. Dok sam bio u toj brzini života, da tako kažem, iskreno, nisam mogao ni srce(mislim na puls) da čujem u nekim momentima kada bih i voleo da ga čujem samo da kuca. Hoću da kažem da nisam bio povezan čak ni sa telom, zamišljen tamo negde i u svim tim mislima lošim. Gde je onda duša tada bila, ko će ga znati, povodljiv sam bio bez nje . Sad mogu priznati da dok čitam molitvu, nekada mi suze krenu ko kiša. Mogu ponovo i ako čudno sve to zvuči ; pošto ja lično mislim da svi mi možemo osetiti puls; napokon kada legnem u krevet i svom tom miru, osetim kako kuca. Daće Bog da je bar čuo deo priče i da mi je bar malo odškrinuo vrata kako bih mogao da sklapam kockice. Hvala Bodin! Svako dobro ti želim.