Бог помогао!
Јасно је да су сви учесници на овој теми свесни разлике између исправног и неисправног. И то је најважније. Други корак – заистински имати поверење у Господа да је “мало стадо” Његово, али и да је Он “победио свет”. Ко дође дотле, верујем да ће му Бог помоћи за даље (ма шта кажем, и дотле смо дошли уз Његову помоћ, зар не?).
Сестра Кристина је веома храбро написала оно што је практично сушта истина данашњег општег менталитета. “Тренд кајања за неучињене грехе” је застрашујућа истина стања душе великог броја младежи – и сам сам био у томе (још грешим, али се барем – Божијом милошћу – више не кајем за грехове које сам пропустио да учиним). Сестро драга, нека ти Онај Чије је име у корену твога имена помогне да истрајеш у покајању, на путу ка Њему, ка Спасењу, да се – дај Боже – тамо у радости састанемо, сви ови овде сакупљени, али и сви други способни за то!
Брате Србо, пишеш “али наши Српски мушкарци су итекако мужевни”. О, како је то далеко од истине! На жалост. Вероватно има разлике у мужевности између Србије и Немачке, али је опште стање јадно. Ја сам још мало па пуних 60 година, али сам још у својој младости био свестан жестоког пада мужевности, а колико је то далеко отишло данас! Бити мушкарац, то значи бити храбар изван сваког уобичајеног оквира, а без вере у Господа то је немогуће. Све што је мужевно (мужествено, рекла би мати Теодора, не мислећи при томе ни на жену ни на мушкарца), проистиче из Христа Бога и ми треба на том камену да зидамо свој живот. Нека ми се не замери – сестра Кристина је своју поруку изрекла као прави мушкарац, храбро, достојно пута којим иде (макар и падала на сваком кораку).
Одговор којег дајем самом себи у сличнм ситуацијама јесте – пост.
Кренимо храбро у пост од овог света! Од телевизије, од мобилних уређаја (користимо их само за најсушнију потребу комуникације, 15 минута на дан), од сувишног рада на рачунарима, од лењости, од одлагања, од сујетних разговора, од празних разговора о политици, спорту, времену, од бављења спортским дешавањима (макар то биле и квази-патриотске вести о победама Новака Ђоковића или кошаркаша), позоришта, биоскопа и од свега што јасно и недвосмислено не води ка Христу!
Јер, све што не води Христу Богу, води пропасти.
Будимо захвални за сваки трен, па и за могућност да овде будемо једни са другима (неће ни то још дуго потрајати).
И за крај (одужих, опростите) – брате Србо, слично осећање имам и ја, и као да се сваки пут испочетка запрепастим на нека дела и речи жена. Но, пут је свакако у љубави. Помолимо се у себи за сваку особу (женску, мушку, нема везе) која учини недоличну радњу или каже реч. Вежбајмо се безусловној љубави – дајмо у радости и не очекујмо. Све имамо са Господом, верујемо ли у то!
Праштајте и помјаните!
Милорад