Помаже ти Бог, сестро – и срећан ти празник Воздвиженија.
Наде за тебе и за мене и за све нас има – има док дишемо.
Јесмо гријешили, јесмо безаконовали, неки од нас су и осуђени били, неки и на смртну казну. Један је за своја безакоња, заједно са својим другом био осуђен на смрт распећем (давно је то било, руку на срце, али није био много различит од нас). Тај је био и погубљен – разапет и у самртним мукама је проводио своје последње сате у овој долини плача. У тим мукама је и умро.
Шта мислиш – шта ли је пролазило кроз његову главу у тим последњим за њега часовима? Да ли је било наде за њега?
Наравно да је било. Нада је његова висила разапета на сусједном Крсту. Вјероватно се до сада досјећаш о коме се ради – о благоразумном разбојнику, који је у последњим моментима свога живота дошао себи и у Разапетом до њега препознао свог и твог и мог и Спаситеља свих.
И спасио се – из уста саме Истине је то дознао.
Па кад је за њега у таквом ужасном тренутку било наде – а како је неће бити за тебе и за мене и за све нас.
Јер Бог хоће да се сви људи спасу и дођу у познање Истине. Прочитај о томе у првој посланици Тимотеју
Ту један који је раније “био хулник и гонитељ (Цркве) и пркосник” свједочи да би “помилован, јер то из незнања учиних, у невјеровању”. И њега таквог постави Христос за Апостола народима.
Па и ти, и брат Иво, и ја и многи с вама бисмо хулници и чинисмо то из незнања, у невјеровању: јер хулисмо док не вјеровасмо и не знавасмо Христа.
Добродошла у Болницу, у Љечилиште, у друштво нас; који смо на путу, који падамо и устајемо и којима Наду нико не може узети – јер нада је наша Христос.
”Упованије моје Отец,
прибјежишче моје Син,
покров мој Дух Свјатиј –
Троице Свјатаја слава тебје”
